Композитор месеца

Рад на Институту за ортопедију и физиотерапију који је Франц Бервалд основао у Белину 1935. године, обезбедили су му значајна финансијска средства да се у потпуности посвети компоновању. Након Беча у којем је заједно са супругом живео до 1842. године, Бервалд се вратио у Стокхолм, надахнут и инспирисан за даљи рад због успеха који су побрала његова дела на концерту одржаном марта исте године у аустријској престоници. Међутим, како су његова остварења само незнатно имала нешто бољи пријем међу шведском публиком него што је то био случај пре него што је отишао у Берлин, композитор је огорчен одлучио поново да отпутује у Париз и Беч. Године 1847. додељено му је чланство салцбуршког Моцартеума, а додатну подршку добио је и од Франца Листа, који је и сам једном приликом учествовао у извођењу Бервалдовог Клавирског квинтета. Уз две симфоније које је компоновао 1842, Бервалд је 1845. године написао још две: Трећу симфонију у Це дуру и Четврту у Ес дуру. У круговима музиколога уврежено је мишљење да је Трећа симфонија Бервалдово оркестарско ремек-дело, његова јединствена композиција која се одликује импулсивношћу, гипким мелодијским линијама и вешто вођеним оркестарским партовима. Дело је премијерно изведено тек пуне три деценије након композиторове смрти: 10. јануара 1905. у Стокхолму, када га је дириговао Тор Аулин, који је у партитуру унео извесне измене. Године 1965. Херберт Блумстет је поново ревидирао ово дело, у највећој мери следећи Бервалдове интенције.

Како наводе историјски извори, било је планирано да премијера Четврте симфоније буде уприличена у Паризу 1848. године, у организацији Даниела Обера, тадашњег декана Конзерваторијума у француској престоници. Међутим, концерт је отказан због таласа револуције који је започео фебруара исте године. Разочаран што ово остварење није угледало светлост дана, Бервалд је одлучио да више не компонује симфоније, а дело је премијерно изведено у Стокхолму тек 1878. године, на концерту којим је обележена десетогодишњица његове смрти. Том приликом за диригентским пултом био је Лудвиг Норман.

Уредница: Ирина Максимовић Шашић