Читај ми!

Студије и огледи

Часлав Копривица: Истина у повијести, о повијести

У емисији Студије и огледи 5. и 6. децембра можете слушати текст Часлава Копривице „Истина у повијести, о повијести. О дијахроничкој гигантомахији знања и идеологије”.

Врхунац философског мишљења у вези с питањем односа животно-повесног времена и истине представљао је Хегел, који је истинитост (наиме, „вечну" истину по-себи-и-за-себе), узео за критеријум, али и за сâм телос повести. Истинитост је требало да буде и субјективно препозната као мера повесне временитости, будући да је она, према Хегелу, то одувек објективно и била. По речима Часлава Копривице, „сврха" повесног времена - што је можда једна од најамбициознијих и најметафизичнијих теза коју су филозофи икада записали, можда и на коју су икада помислили - јесте да се оно не само има кретати ка истини, да човека треба, условно казано, „водити" ка њој, него и да њоме вођени човек постане јемац и средина сједињавања временитости и истинитости.

Међутим, после Хегела наступа епоха у којој на известан начин бледи саморазумљивост потребе за узајамном повезаношћу времена и истине, стварности и (истинског) мишљења. Долази до наступа такозваног „активног дилетантизма". Тада, као запажа Копривица, повесно време губи своју унутрашњу, специфичну тежину, као што на другој старни „мишљење" стиче опасну лакоћу, постаје произвољно, самовољно, ћудљиво и, између осталог - идеолошко. И зато, уместо да, као и (наводно) дотад, према строгим метафизичким провизијама, суштаственост еманира из стварности која би утолико и с добрим правом стекла почасни ранг оваплоћења и безмало залога повесне нужности, као нови, осамостаљени извор повесног деловања, појављује се бесуштаствена мисао, пуко, али с изразитом амбицијом наступило мнење, које, у лику својих аутора, произноситеља, себи даје за право да према личном нахођењу обликује повесну стварност, и то онако као што најпре Марксов, затим Лењинов, па Хитлеров пример показује - врло дело-творно. Сходно томе, ако се преиспита „трилинг" најутицајнијих идеологија 20. века (либерализам, нацизам/фашизам и комунизам), онда се свака од њих може разумети као она која чини оно што је директно супротно метафизичкој идеји истине, као целовитости, закључује аутор.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво