Опера – Шарл-Симон Кател: Бајадере

Ово музичко-сценско дело припада прелазном периоду између епоха класицизма и раног романтизма. Настала на либрето Виктор-Жозефа Етјена ди Жуија, по мотивима Волтеровог комада Образовање принца, опера Бајадере у себи садржи две парадигме односа према оријенталним темама. Са једне стране, ту су одјеци комичних „турских" сижеа опера XVIII века чији је најпознатији представник Моцартова Отмица из Сараја и који траје све до Росинијеве Италијанке у Алжиру. Са друге, ту је естетика „оријенталног сањарења" која одговара промењеној тачки гледишта европских писаца и либретиста спрам „источног света" у којем се све више траже егзотика, чудесни пејзажи и дубоке емоције. Управо на почетку XIX века, градови и предели медитеранског басена постају све познатији европској публици уз помоћ бројних путописа који се штампају и дистрибуирају, али и извештаја о ратним кампањама, на пример, Наполеонове војске. Како би и даље инспирисали машту европске грађанске класе, било је потребно отићи даље ка Индији, Кини, Цејлону, ка кишовитим и шумовитим пределима Бенареса или Коломба. Укус публике се усмерава ка мистериозном, религијском егзотизму далекоистчних предела. У Паризу, поготово, ова мода наилази на плодно тло - током целог XIX века француски оперски аутори ће неговати ову особену линију оријентализма, на пример, у операма Ловци на бисере, Лакме или Африканка.

Поред сусрета два источна света, у Кателовим Бајадерама, на нивоу музичке карактеризације, третмана гласа и оркестра, такође видимо елементе различитих оперских традиција и жанровских усмерења. Тако се Бајадере могу описати као херојска опера популарна у доба Првог француског царства, жанровски устоличена Спонтинијевом Весталком са којом Кателово остварење има бројне додирне тачке. Херојска опера је утрла пут за стварење француске велике опере, чији протоелементи су итекако присутни у Бајадерама као што су: историјски контекст (ривалитет између раџе Бенареса и Марата, ратника у Индији), раскошна сценографија и бројни плесови који су инкорпорирани у радњу, као и велики и разуђени хорски ансамбл. У крајњој инстанци, Бајадере су раскошни оперски спектакл са више од 130 учесника на сцени на самом крају дела.

Кател вокалну деоницу своје јунакиње Ламее обликује на сличан начин као што то чине Глук са својом Ифигенијом или Салијери са Хипермнестром, додајући јој призвук будућих рола из француске велике опере, с обзиром на интензивни лиризам ове улоге, који долази до посебног изражаја у завршници Бајадера. У том погледу, обриси музичког третмана текста такође напредују ка све већем рафинману и лиризму како дело одмиче, постижући баланс између готово Моцартовских мелодијских и хармонских обриса и раноромантичарске сензибилиности. Није ни чудо да је успех који су Бајадере уживале у своје време био толики, да је једанаест година после премијере, управо ово дело избрано да отвори Салу Л Пелтије, у којој је Париска опера обитавала од 1821. године до пожара 1873. године када је замењена садашњом зградом - Палатом Гарније.

Уредница Ксенија Стевановић