субота, 12.11.2022, 20:00 -> 14:02
Извор: Трећи програм
Оперска сезона Еурорадија 2022-2023
Премијерни снимак опере Бура Фроментала Алевија, остварен пре недељу дана, тачније 3. новембра на оперском фестивалу у Вексфорду. Главне улоге тумачили су: Николај Земљанских као Просперо, Хила Бађо као Миранда, Гиорги Маношвили као Калибан, Ђулио Пелигра као Фернандо, Џејд Финикс као Аријел, Рори Масгрејв као Алонсо, Ричард Шафри као Антонио, Ђанлука Моро као Стефано, Ема Јинглинг као Сикоракс и Ден Де Суза као Тринкул. Хором и оркестром Фестивала у Вексфорду дириговао је Франческо Ћилуфо.
Ово дело премијерно је изведено у Лондону, 1850. године, када су Алеви и његов либретиста Ежен Скриб приредили Шекспирову "Буру" за потребе Театра њеног Краљевског величанства на Хејмаркету. Шекспир никада није био заборављен у Британији, али је половином века започео талас извођења његових комада на лондонским позорницама, после готово два столећа спорадичног присуства на репертоару. Истовремено, у остатку Европе, посебно у Француској, тек је неколико Шекспирових комада било познато јавности. Ипак, то није спречило импресарија Театра њеног величанства, Бенџамина Ламлија, да оперу на основу Шекспировог последњег комада "Бура" поручи управо од двојице Француза. Иако је Алеви био признат и познат у својој земљи, његова каријера је у том тренутку у Француској била у заласку, али је зато његова репутација у Енглеској расла, с обзиром на то да је британска публика почела да открива чари франуске велике опере. Ипак, због специфичног укуса лондонске публике која је, још увек, преферирала опере на италијанском језику, Фроментал и Скриб направили су оперу на италијанском и у италијанском духу.
Бура је, на тај начин, једна особена аномалија у историји романтичарске опере или како то духовито наводи критичар Хенри Чорли она је настала када су "Двојица Француза оперски обрадили енглески комад из 16. века као италијанску оперу за енглеску публику". Из данашње перспективе, пред нама је сусрет оперских конвенција XIX века - италијанског белканта и француске велике опере, у погледу присуства плесних нумера и продора фантастике који омогућава спектакуларни сценски третман. Са своје стране, Ежен Скриб се трудио, и поред свих интервенција како би ускладио Буру са оперским конвенцијама, да остане што вернији Шекспировом оригиналу, знајући да британска публика неће тако лако прећи преко већих измена предлошка свог "највећег барда". И поред Скрибовог труда, пуристи су били незадовољни оперским третманом Буре - као што ће то, уосталом, бити случај са рецепцијом готово свих великих књижевних текстова на оперској позорници, а сами критичари нису показали веће одушевљење. Међутим, публика је прихватила и заволела Алевијеву "Буру", а премијера је у штампи описана као велики успех. Занимљиво је стога напоменути да је париско извођење Буре, уприличено 1851. године у Италијанском театру прошло много мање запажено него оно лондонско. Парижани су имали мање афинитета према самој Шекспировој причи, али и према амалгаму италијанске и француске опере, као такве.
Коментари