Уметност интерпретације – Карло Марија Ђулини

Карло Марија Ђулини, један од најцењенијих диригената XX века, рођен је 1914. године, а већ као петогодишњак, почео је да свира виолину. Са шеснаест, уписао је Конзерваторијум Света Чечилија у Риму, где је учио виолу и дириговање. Избијање Другог светског рата пореметило је развој његове каријере, јер је његов обећани деби са Оркестром Свете Чечилије - који је заслужио као победник диригентског такмичења - морао да откаже након што је регрутован у војску. Иако је био послат на фронт, као пацифиста, трудио се да не учествује у борбама, а након наредбе да се јединице прикључе немачкој нацистичкој восци, дезертирао је и отишао у илегалу. По ослобођењу, као један од ретких диригената чије име није ни на који начин могло бити довођено у везу са нацистима, Карло Марија Ђулини је позван да стане за пулт оркестра Академије Света Чечилија, премијерно наступајући са ансамблом 1944. године. Исте године постао је и асистент диригента оркестра Италијанске радио-телевизије, а 1946. и њихов шеф диригент.

Поред симфонијске музике, име овог диригента се подједнако везивало и за оперску сцену. Деби је имао у Бергаму 1950. са Травијатом, а наредне године, дириговао је извођења у којима су се у насловној улози смењивале Рената Тебалди и Марија Калас. Његово умеће је запазио и Артуро Тосканини, највећи диригентски ауторитет тог времена, који је Ђулинија препоручио руководству миланске Скале. Током педесетих година, Ђулини је стекао већ завидну репутацију и био је у позицији да може да бира сараднике са којима ће радити, сарађујући са онима који су делили његову визију односа музике и сцене. Према речима критике, резултати су били спектакуларни.

Овај италијански диригент је педесетих година био активно посвећен опери, наступајући не само на најзначајнијим италијанским сценама, већ и у лондонском Ковент Гардену, али почетком шездесетих, долази до великих несугласица диригента и сарадника на продукцијама, те не желећи да компромитује своју уметничку визију, Ђулини одлучује да у потпуности напусти оперску сцену. У Њујорк Тајмсу је тако остало забележено следеће: „Крајем шездесетих, господин Ђулини је постао разочаран сарадњама са оперским кућама, јер је, по његовом сведочанству, морао да се бори са недовољно времена за пробе, музички тупим директорима и превише певача који су више били заинтересовани да постану део међународног џет-сета него да се баве озбиљним радом. Он је ограничио своја појављивања и чак ни Метрополитен опера никада није успела да га ангажује", наводи се у овом новинском чланку.

Од тада, Карло Марија Ђулини се окренуо својим диригентским почецима и симфонијској музици. Као већ велика звезда, добијао је позиве и ангажмане широм света. Пажљиво проширујући свој репертоар, стекао је велики углед не као диригент-аутократа, већ као ангажовани, инспиративни и посвећени диригент, који је одисао мирним ауторитетом. Умро је 2005, у својој 91. години.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић