Опера – Гаетано Донцети: Линда ди Шамони

У тренутку када је радио на партитури Линде ди Шамони, Доницети је био на врхунцу каријере. Његова репутација се проширила целом Европом, посебно пошто је после Росинијевог повлачења и Белинијеве ране смрти, остао најпроминентнији живи италијански оперски композитор. Његова дела попут Лучије од Ламермура, Роберта Девероа и Фавориткиње су му осигурали приврженост како италијанске, тако и француске публике. Линду ди Шамони је написао, тако, као своју прву поруџбину за бечки дворски Кернтнер театар, пошто је публика аустријске престонице видела његових двадесет опера и заволела их. Поруџбина је дошла од Бартоломеа Мерелија, првог Доницетијевог либретисте, који је у међувремену постао импресарио и Скале и Кернтнер театра и са којим је до тог тренутка имао компликоване и прилично затегнуте односе. Такође, био је ангажован и као музички директор италијанске сезоне у Бечу у пролеће 1842. године, када је уприличена и премијера Линде ди Шамони.

Ова поруџбина је сигурно имала посебну важност за Доницетија. Не само зато што су Бечлије свој град сматрали за једну од светских музичких престоница - музичку Атину - већ је Доницети потицао из Бергама, града који се налазио под аустријском влашћу у том тренутку. Колико год аустријска власт била непопуларна у Северној Италији, то је ипак значило да је добио позив да компонује за престоницу царства чији је номинално био грађанин.

Текстуални предложак на основу, у то доба популарног француског булеверског комада Божија милост Адолф-Филипа Денерија и Гистава Лемоана, написао је искусни либретиста Гаетано Роси, најпознатији по својим успешним сарадњама са Росинијем и Мајербером. У питању је прави мелодрамски заплет, који је постао заступљен у последњим деценијама XVIII века са појавом сентиментализма, а тиче се девојке која полуди пошто је остави њен љубавник и којој се разум враћа када јој се он врати. Најпознатији пример опере писане у овом кључу је Паизјелово дело Нина луда од љубави, као и Белинијева Месечарка.

Пишући своју Линду ди Шамони, Доницети је имао у виду одличну поделу коју је предводила Еуђенија Тадолини, једна од његових омиљених певачица. Такође, у опери је учествовао и тенор Наполеоне Моријани, чији лепи глас и склоност ка тумачењу трагичних ликова, попут Едгарда из Лучије од Ламермура, му је донела надимак „тенор лепе смрти - il tenore della bella morte". Такође, на премијери је учествовао и тада млади баритон Феличе Варези који ће кроз сарадњу са Вердијем у операма Магбет, Риголето и Травијата, постати универзално познат.

Стигавши у Беч са својим певачима, Доницети је био одушевљен лепотом аустријске престонице, а такође га је бечко високо друштво спремно прихватило, посебно јер је са собом носио како препоруке Росинија, тако и принца Метерниха. Ипак, почетак италијанске оперске сезоне није протекао како се планирало: певачи су често били индиспонирани или болесни, а бечка публика је била индиферента према делима које је Доницети представљао. Такође, док су трајале пробе за Линду ди Шамони, Доницети је схватио да је у Бечу очекивано да опера започне са дужом увертиром, због чега је морао да адаптира први став свог гудачког квартета, створивши једну од најамбициознијих увертира које је икада написао. Све компликације које су пратиле припреме за оперу заборављене су после премијере, уприличене 19. маја када је дело доживело тријумф. Сам Доницети је дириговао, а публика је била толико одушевљена да је у новинама забележено „да је аплауз пратио готово сваку нумеру", да су композитор, као и певачи излазили да се поклоне и после сваког чина, укупно чак 17 пута. Успех је био толики, да је и краљевска породица два пута походила представе Линде ди Шамони, а укупно је у Бечу изведена у току 17 вечери. Круна Доницетијевог тријумфа у аустријској престоници је било његово постављење за Империјалног дворског композитора са платом од тадашњих 12000 аутријских франака. Ипак, бечки успех ове опере није се поновио у истој мери у другим европским градовима, бивајући, после неких 50 година извођења, полако скрајнута са репертоара, са тек понеким обновама у току XX века.

Иако је сам заплет опере превише конфузан, партитура је према речима музиколога Вилијема Ешбрука „споменик Доницетијевом непогрешиво добром укусу - од одлично конструисане увертире до завршног ансамбла".

Уредница Ксенија Стевановић