Изабел Стенгерс: Науке и моћи. Демократија наспрам технонауке

На самом почетку текста, поставља Изабел Стренгерс неколико реторичких питања: „Каже се да је наука управо оно што људима омогућава да се ослободе предрасуда, жеља, илузија које их спречавају да виде 'оно што јесте'. Њена су правила неутралност и објективност. То су свакако веома хладне врлине и разумећемо да је људима потребан „додатак душе" који ће им донети интимни односи, пријатељства, игре, телевизија, уметности, фудбал... Неутралност и објективност су, међутим, неопходне врлине јер само оне омогућавају саглашавање које измиче односима моћи и страсти. Шта је Земља? Да ли се она налази на леђима корњаче или у средишту космоса? Да ли она плута на узбурканом океану или је заробљена под кристалним сводом? Не! Сви знамо да је она планета која се окреће око себе саме и око једне звезде која је део... итд." Оваквим почетком искусна ауторка настоји да скрене пажњу на оно што се налази много дубље у самој структури научног мишљења. Зато Стенгерс, после констатације да Земља није равна плоча, него планета која се окреће око себе и око једне звезде, наставља: „Сви то знамо, сумња је немогућа, а немогућа је зато што је на позорницу ступила наука. Она је могла да доведе до тога да завлада сагласност, јер несагласност произлази из предрасуда, жеља, илузија које супротстављају људе и групе и спречава их да 'виде' стварност онакву каква јесте. Наука може и мора да учини да се људи сложе, без обзира на њихове препирке у политици и култури, зато што она омогућава приступ стварности која је независна од тих препирки. А доказ да она заиста има приступ тој реалности јесте чињеница да су научници способни да се међусобно сагласе, да превазиђу размимоилажења, да препознају оно што им намеће стварност коју истражују." Овим одломком Стенгерс, заправо, започиње своју бриљантну расправу која показује због чега наука, напросто, мора да остане изван односа моћи, односно како и због чега, понекад, не успева да им измакне. Врхунском филозофском техником ова белгијска ауторка понире у говор науке и јасно нам ставља до знања оно што смо, до скора, сви јасно знали, а данас, томе насупрот, расте број оних који верују да је Земља равна плоча: нема прихватљивог живота за савременог човека без науке.

С француског превела Милица Рашић
Читала је Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић