Опера – Алесандро Мелани: Кажњени развратник

Алесандро Мелани је у доба настанка ове опере био капелмајстор римске базилике Санта Марија Мађоре, а на ову високу позицију је дошао захваљујући протекцији Ђулија Роспиљозија који је 1667. године постао папа Клемент IX. Наиме, Мелани и његова браћа Ато и Јакопо, су као и племенити Роспиљози потицали из Пистоје, са чијом породицом су их везивали пријатељски односи. У контексту Рима у којем су богате аристократске фамилије Боргезе, Колона, Отобони, Памфили у својим приватним оперским позориштима и капелама неговали музички живот, у спрези са моћи и утицајем Ватикана, тројица браће Мелани су развили богате и занимљиве каријере. Јакопо је, на пример, био цењен по својим комичним операма, док је Ато био тражен као кастрат и касније дипломата при француском двору. Ту је упознао Мазаренову сестричину Марију Манчини, која ће се удати за великог оперског мецену Лоренца Онофрија Колону и која ће помоћи Ату Меланију да браћи обезбеди централно место на репертоару тек отвореног Театра Колона.

Премијера опере Кажњени развратник је тако уприличена у поменутом приватном оперском позоришту 17. фебурара 1669. године, а описи који су служили да привуку публику, такозвани авизи, једна врста раних реклама, посебно истичу богату сценографију, квалитет певача и састав публике коју је чинио сам крем римског друштва. Тако читамо: „У то вече, у палати његовог височанства Колона... најбољи певачи извели су... мајсторско дело под називом Кажњени развратник, са раскошном сценографијом, прелепим сценама, симфонијама, изузетним плесовима у присуству њеног величанства краљице Шведске, готово свих кардинала, амбасадора, принчева и племића. Цео двор је био изузетно задовољан исходом."

Кажњени развратник обрађује тему Дон Жуана на јединствен начин. Сам заплет се не дешава у уобичајеним локацијама Шпаније и Италије – Напуља или Севиље, већ у фикционално античко доба: У граду Пели у древној Македонији, на двору краља Атрачеа. Укратко, Акриманте, после бродолома стиже у Пелу, где овај непоправљиви заводник баца око на краљеву сестру Ипомену, вереницу осећајног и љубоморног Клоридора. Истовремено Биби, Акримантеов слуга, покушава да освоји Делфу, Ипоменину дадиљу и пратиљу. Када затекне заводника у Ипомениним одајама, Атраче осуђује Акримантеа на смрт. Ипак, то је био Биби који је дошао на рандеву са Делфом обучен у одоре свог господара како би се приказао у што бољем светлу. Атамира, последња Акримантеова жртва, осваја краљево срце, иако је сама још увек заљубена у човека који ју је преварио. Она одлучује да га спаси тако што тражи од краља допуштење да му се освети и да му отров, који замењује напитком за спавање. Акриманте, тако, сања да је умро и да у Хаду. Присуствујемо забавној епизоди у којој Акриманте сања да је умро и да га у Хаду осваја прогања сама богиња подземља Прозерпина.

Вративши снагу, Акриманте опет покушава да освоји Ипомену у њеним одајама, али га пресреће слуга Тидемо кога развратник у двобоју убија. Ускоро, Акриманте и Биби наилазе на погребну Тидемову статуу и из чисте обести је позивају на вечеру. Тидемов кип прихвата позив, долази на гозбу, а затим одвлачи Акримантеа у пакао у руке лађара Харона, док сам одлази пут небеса. Само финале опере је срећно: Клоридоро се каје због тога што је сумњао у Ипомену, Биби и Делфа падају једно другоме у загрљај, а Атамира, после Акримантеове смрти, прихвата да се уда за Атрачеа. Завршне речи итекако призивају крај Моцартовог и Да Понтеовог Дон Ђованија и гласе: „Овако небеса кажњавају онога ко се о њих огреши".

Уредница Ксенија Стевановић