Оперска сезона Еурорадија 2022–2023 – Кристоф Вилибалд Глук: Алкеста

Чућете снимак опере Алкеста Кристофа Вилибалда Глука, који је забележен пре нешто више од недељу дана, 13. октобра у Театру Костанци у Риму. У насловној нумери дебитује мецосопран Марина Виоти, добитница Интернационалне оперске награде за 2019. годину. Ова уметница, иначе ћерка диригента Марчела Виотија, опери се окренула тек последњих година, пошто се једно време бавила џезом, госпелом и хеви металом. Што се поставке тиче, у Римској опери приказана је режија белгијског кореографа Сидија Ларбија Шеркауија, добитника две награде Лоренс Оливије и Европског позоришног признања. Шеркауијева Алекста је премијерно приказана 2019. године у Баварској државној опери у Минхену, а ово је први пут да се поставља у Италији. У питању је сведено, естетизовано визуелно решење опере базирано на разрађеном плесачком, ансамблу, који дуплира и појачава, иначе, бројне хорске наступе у Глуковој опери. Поред Марине Виоти улоге тумаче: Хуан Франсиско Гател – Адмет, Патрик Рајтер – Евандер, Лука Титоло – Аполонов првосвештеник, Пјетро ди Бјанко – Аполон и Роберто Лоренци – Пророк. Хором и оркестром Римске опере диригује Ђанлука Капуано.

Изведена је париска верзија Алкесте из 1776. године, која се данас најчешће изводи на оперским позорницама, јер се сматра успелијом и довршенијом, од њене претходнице – Алкесте на италијанском језику. Либрето за ову трагичну оперу у три чина написао је Франсоа-Луј Ган Леблан Ди Руле на основу оригиналног предлошка Раинијерија да Калцабиђија. Алкеста представља – како у својој првој верзији из 1767, тако и у другој верзији из 1776 – најрадикалнији помак у Глуковој и Калцабиђијевој реформи опере серије. Карактер уметничког манифеста овом делу обезбеђује и славни предговор штампан у издању партитуре који су Глук и Калцабиђи највероватније заједно написали. У њему читамо основе њихове реформе: жеља да се укине примат певача и њиховог виртуозитета, продубљенији однос текста и музике, у којем музика заузима подређену улогу, потрага за континуитетом радње кроз напуштање дихотомије речитатив-арија која је карактерисала класичну оперу серију, давање активније улоге оркестру, као и хору који попут античког узора прати и коментарише поступке протагониста.

Треба напоменути да разлике између првобитне опере на италијанском језику и оне на француском, у трећем чину постају толико значајне, да се мора говорити о два сепаратна оперска остварења. Наиме, за париску публику, Глук је, увео лик Херкула, који постоји и у оригиналној Еурипидовој трагедији и то тек после шестог извођења. Публика у француској престоници је тешко прихватала Глукову верзију приче коју је сматрала тешком, мрачном, без лакоће и било каквог драмског предаха. Херкул постаје homo ex machina, а његова појава претвара мрачну атмосферу завршног сегмента опере у нешто лепршавије и веселије. Поред тога, Глук и његов француски либретиста Ди Руле, у париској верзији су самом односу међу супружницима дали лиричнију и хуманију димензију.

Уредница Ксенија Стевановић