Алфред Вајтхед: Пустоловине идеја

Иако веома цењен филозоф, Алфред Вајтхед никада није достигао славу коју су му предвиђали и која му је, можда, и припадала. Понешто парадоксално, Вајтхед је постао читан филозоф тек пошто га је Жил Делез 'поново открио' и његовим идејама дао нови живот у своме делу.

По много чему Вајтхед је класичан филозоф који се, смирено, бави старим филозофским појмовима, стрпљиво их надограђујући и чинећи чвршћим, али управо су, чини се, Вајтхедова смиреност и његова стрпљивост одвратили читаоцима и тумачима поглед с онога што је у његовој филозофији свеже и ново. Иако, дакле, ради на старим појмовима, Вајтхед је низом интервенција успео да их измести из њиховог лежишта и маниром великог филозофа створи нове појмове, или, макар, отвори нове области укојима се стари појмови могу разумети на сасвим нов начин. Рецимо, када говори о истинитости Вајтхед полази од тога да је истина увек већ релација и да само као однос (а не као нешто што постоји по себи и за себе) има смисла. Али после пипавих извођења Вајтхед отвара перспективу која ће појам истине да изведе из формално-логичких услова и уведе га у игру као језички однос који своју законитост не проналази у поклапању ставова и стварности, већ се истина, сада, проналази у односу између самих ставова. Овакав преокрет је колосалан јер, у том случају, не би стварност била оно што одређује језик, већ би језик био оно што обликује стварност. Истина стварности била би, заправо, истина језика. Веома смелу интервенцију Вајтхед уводи и у однос индивидуе и трансцендентне величине попут бога, одбијајући да тој и таквој трансцендентној величини, оптерећеној дугом историјом, пружи било какво упориште у иманенцији. Како год, за Вајтхеда мишљење је пустоловина и то пустоловина која у себи носи много веће ризике него што би се то могло и претпоставити.

С енглеског превео Александар Миланковић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић