Светске музичке позорнице

Малерова Девета симфонија је једно од ремек-дела његовог опуса и последњих које је за живота компоновао. Заправо, написана је у периоду када је композитор, већ нарушеног здравља, проживљавао и личну кризу изазвану неверством супруге Алме, али и критикама појединих музиколога коју су имали тврд став по питању његових симфонијских остварења. Поједини тумачи овог дела истичу како Девета симфонија започиње „неправилним ритмом откуцаја композиторовог срца", завршава понором у ништавило, док се у средини налазе ставови „најкатарзичнији од свих позноромантичарских симфонија".

Рад на обликовању партитуре Малер је започео пролећа 1909, а наредне године је довршио прва три става, да би последњих месеци живота 1911. радио на финалном, четвртом ставу, међутим није доживео да дело чује на премијери. Постхумно је симфонију извео, 26. јуна 1912, годину дана након композиторове смрти, тада млади диригент Бруно Валтер са Бечким филхармоничарима, док су америчку премијеру приредили Кусевицки и чланови Бостонског симфонијског оркестра тек 1931. гоинде.

Постхумна премијера као и композиторове напомене – усклик Збогом! Збогом! – које су пронађене у манускрипту дела, навеле су поједине критичаре да Девету прогласе опроштајном симфонијом, односно, означе је као коначну композиторову оду животу. Питање од кога или од чега се Малер овим делом опрашта остало је, међутим, отворено: напомене у партитури могу се односити на његову ћерку, Марију Ану, која је преминула изненада 1907. године, или Беч, који је композитор у последњим годинама напустио услед пораста антисемитизма, или је, то, заиста композиторов последњи поздрав животу. По мишљењу Ленарда Бернстајна, Малерова Девета симфонија приказује и композиторову свест о крају романтичарске епохе, фигуративну смрт тоналитета, па чак и предвиђање страдања Првог светског рата, док је, са друге стране, лишена амбициозних програмских идеја које су биле присутне у његовим ранијим делима.

Уредница Ирина Максимовић Шашић