Летње оперске позорнице 2021/2022

Ову нову поставку Вердијеве Аиде реализовала је иранска редитељка Ширин Нешат, која је и дебитовала као оперска редитељка управом са овим делом, и то на Салцбуршком фестивалу 2017. године. Овог пута, Нешатова је приступила радикалније и смелије у интерпретацији овог либрета, те је продукција визуелно ангажованија и уроњена у њен јединствени уметнички језик. Поред тога, ова иранска редитељка је заузела личнији приступ, усудивши се, како сама истиче, да фокус преусмери на своју родну земљу и на брутално понашање тамошње власти према сопственом народу, а нарочито према женама. Сценска поставка је једина остала иста као у првој верзији, направљена од функционалних блокова инспирисаним архитектуром Блиског истока. Акценат је сада на њеним видео радовима, те је у ову поставку укључила и сцене из своја два рана филма, са призорима жена које беже у пустињи, или које плутају морем у малом чамцу, до драматичне посмртне поворке која доноси леш до жена које голим рукама копају гроб.

Верди је овом опером желео да створи дело које би "оперу лирик" унапредило, модернизовало и у крањој линији, успоставило као конкурентну Вагнеровој музичкој драми. Аида, премијерно изведена 24. децембра 1871. године у Каиру, је опера у којој је композитор сигурно закорачио ка самосвојном спајању драме и музике, што ће у потпуности остварити тек са Отелом и Фалстафом. Стога је занимљиво да се после овог дела, Верди повукао из јавног живота и активног компоновања, као да му је било потребно време и инспирација да у потпуности сазри његова верзија италијанске музичке драме.

Ауторка: Јелена Дамјановић