Летње оперске позорнице

Још од првих месеци 1831. године Белини је знао да треба да напише оперу за отварање сезоне Миланске Скале која је била заказана за 26. децембар. За либрето се по обичају обратио Феличеу Романију који је од 1827. године - дакле од времена Пирата  - писао текстуалне предлошке за све његове опере. Композитор и либретиста су започели потрагу за сижеом који би одговарао подели коју су имали на располагању- пре свега примадони Ђудити Пасти, али и тенору Доменику Донзелију и другом сопрану Ђулији Гризи, као и басу Винченцу Нергинију.  На одабир заплета пресудан утицај је имала Паста - њена сценска појава и музичка изражајност. По сведочењима савременика она је имала глас изузетног опсега, техничких могућности, али је поред тога неговала и савршену дикцију, ескпресивно фразирање и важила је за изузетну драмску глумицу. Избор је пао на трагедију Александра Сумеа Норма или чедоморство која је изведена у априлу 1831. године уз велики успех у Краљевском позоришту Одеон у Паризу. Француски драматичар је искористио мотив свештенице која крши своје завете ради љубави, актуелизујући у романтичарском кључу теме укорењене у класичној традицији, које сежу све до грчке трагедије. Феличе Романи се  није задовољио само прерадом француске драме. Окренуо се и другим изворима - пре свега својим ранијим либретима за Маирову оперу Медеја у Коринту из 1813. године, и Пачинијеву Ирминсулову свештеницу из 1817. године. Романи је пре свега уклонио сваку назнаку фантастичног света који постоји у Сумеовом комаду, обратио је пажњу на обредно-ритуалне елементе, потцртао је улогу Адалђизе, јер се једне стране хтео да увећа значај роле Ђулије Гризи, док је са друге стране било важно овај лик добије већи простор ради потенцирања интерперсоналних сукоба. Међутим, највећа промена јесте у изостанку чедоморства - у Сумеовој трагедији Норма извршава инфантицид, а затим се, полудела, баца у провалију, док је у опери осветољубивост главне јунакиње комплекснија и хуманија. У самом финалу појављује се мотив уједињена љубавника у смрти у којој се посебно истиче Нормина великодушност, њеним јавним признањем кривице и прихватањем најстрашније казне. Такође, Белинијева и Романијева одлука је била да не укључе у оперу арију лудила за Пасту - годину дана раније ова иста певачица је сценом лудила завршила Доницетијеву Ану Болен, у Театру Каркано у Милану, те су либретиста и композитор сматрали да је сећање на ову упечатљиву интерпретацију још увек живо међу гледаоцима.

Сама премијера опере у Скали 26. децембра 1831. године се завршила фијаском. Са једне стране, публика је била изненађена Белинијевим иновативним драматским поступком. Са друге, сами певачи су дошли на прво извођење уморни и нервозни - исцрпљени тешким музичким и сценским захтевима. Ствари су се промениле током наредне 34 представе како су ентузијазам и фасцинација публике у Скали расли. Одмах затим Норма је кренула у свој тријумфални поход широм Европе, и од тог тренутка није више сишла са репертоара. Када је 1835. године стигла у Париз, у публици се налазио и Шопен, који је по сведочанствима био дубоко дирнут извођењем. Тежина главне улоге може се видети и у томе да је прва појава Норме прерађена чак осам пута, а да је чувена арија Каста дива транспонована за цео степен ниже већ на дан премијере. У нашем добу једино су Џоан Сатерленд и Едита Груберова певале из оригиналног тоналитета аутографа.

Насловна улога се сматра једном од најтежих у сопранском репертоару. Она захтева изузетну вокалну контролу, широки регистар, флексибилност, динамичку окретност. Мора се приказати велики распон емоција: конфликт између приватног и јавног, мајчинске љубави, пријатељства, љубоморе, убилачког порива и опраштања. Позната је опаска немачког сопрана Лили Леман да је певање све три Брунхилде из Вагнеровог „Ринга" у току једне вечери мање стресно од певање једне Норме. Она је такође додала да „када певате Вагнера толико сте унети у драматску емоцију, у радњу, да не морате да мислите на то како певате речи. То долази само. Али код Белинија морате увек да будете свесни емисије тона и изражајности речи и мелодије".

Уреднице Јелена Дамјановић и Ксенија Стевановић