Стваралаштво Јохана Вилхелма Вилмса

Рођен 30. марта 1772. године, надомак Диселдорфа и Келна, Вилмс је у Амстердам дошао 1791. и нашао посао као учитељ клавира и флаутиста. Постао је једна од најзначајнијих личности у музичком животу Холандије, радио као оргуљаш у Амстердаму, предавао клавир при Холандској краљевској академији, био у савету холандског Друштва за унапређење музичке уметности и дописни сарадник лајпцишких Општих музичких новина. У контексту Холандије, посебно је битно Вилмсово промовисање дела Јозефа Хајдна и Волфганга Амадеуса Моцарта у овој средини.

Вилмсову Симфонију број 4 у це-молу, опус 23, која је написана око 1805. године, а објављена тек 1812. Извођење овог дела забележено је први пут у децембру 1807. године, у оквиру концертне серије Ерудицио Музика у Ротердаму, али је само дело посвећено амстердамском друштву Феликс Меритис, у оквиру којег су се такође одржавали јавни концерти. Вилмс се овде представља као мајстор оркестрације и грађења драматских симфонијских климакса, користећи волуминозан оркестарски апарат, са четири хорне, три тимпана и три тромбона. Посебно је занимљива употреба контрапункта у раду са главним темама, у првом и завршном ставу.

Репутација Јохана Вилхелма Вилмса у Европи иницијално је била заслуга лајпцишког издавача Амброзијуса Кинела, који је 1805. и 1806. објавио три репрезентативна опуса овог композитора - по једну симфонију, клавирски концерт и сонату за виолину, те на тај начин први пут начинио Вилмсову музику доступну широј европској публици. Само годину дана касније, Опште музичке новине, такође из Лајпцига, окарактерисаће Вилмса као једног од најенергичнијих и најумешнијих композитора ове генерације. Концерт у Це-дуру, опус 12, једно од наведених дела, захтева висок ниво пијанистичког виртуозитета, а посебно је занимљив због присуства војничких тема и концертантне употребе обое у завршном ронду.

Аутор: Срђан Атанасовски
Уредница: Сања Куњадић