Мајстори барока

Почетком 17. века, када су нове технике компоновања почеле да се примењују на устаљене облике црквене музике као што су миса и мотет, појавиле су се нове форме које су јасно одступиле од ренесансних оквира. Ораторијум се развијао упоредо са опером, са готово идентичним изражајним средствима и облицима, као што су речитативи, арије, вокални ансамбли, инструментална интермеца и хорови. Тако, 1600. године у Риму, племић и композитор Емилио де Кавалијери објављује Представе душе и тела - дело које се сматра прекретницом у историји музике, које је померило границе музичке драме, и које се перцепира као претеча и опере и ораторијума, с обзиром на то да је садржао карактеристике оба жанра.

Представе душе и тела, конципиране у три чина са прологом, написане су на либрето Агостина Манија и укључивале су костимиране глумце и плесаче. Прича се плете око Душе и Тела који се препиру око тога ко је вреднији и ко је заслужио место на Небу. Поред моралне поуке, Кавалијеријево остварење одликује се елементима раног барока, са својим ехо ефектима, експресивним вокалним и инструменталним ансамблима, виртуозним синфонијама и плесном музиком.

Иако су га по музичком и драмском интензитету касније надмашиле прве праве опере које су изашле из пера Јакопа Перија и Ђулија Качинија, Представе душе и тела Емилија де Кавалијерија заузима место најстаријег сачуваног музичко-сценског комада и једног од првих примера монодијског речитативног стила који је потом добио свој врхунац у раној опери.

Ауторка: Саша Тошковић