Композитор месеца – Жил Масне

По окончању Француско-пруског рата, у којем је учествовао као добровољац, Жил Масне је са породицом боравио у Бајону, у југозападном делу Француске, а 1872. године вратио се у Париз, где је почео да пише своја прва велика сценска остварења. Међу њима су комична опера Дон Цезар де Базан, која није имала велики успех на премијерном извођењу, као и драмски ораторијум Девица, писан по либрету француског песника и драмског писца Шарл-Жана Гранмужена. Ово дело, премијерно изведено у дворани Париске опере 22. маја 1880. године, кроз четири сцене дочарава причу о Богородици, од периода Благовести до њене смрти. У првој сцени Марију посећује Архангел Гаврило и говори јој да ће родити сина Христа. Друга сцена одвија се на свадби у Кани Галилејској, где Христ претвара воду у вино, а трећа – на Велики петак – када је Христ разапет. Четврта, завршна сцена ораторијума дочарава Успење Богородице, када је, по предању, „она предала свој дух у руке Спаситеља". 

Од 1875. године Масне је у музичком животу Француске почео да се профилише као изузетно плодан композитор, који је свој успех приписивао и несвакидашњем начину рада. Наиме, како је и сам често говорио, волео је рано да устаје, компоновао је од четири сата ујутру до подне, а овакав рад практиковао је читавог живота. Његова бритка мисао и вештина брзог компоновања учинили су да је ретко ревидирао своје композиције. Године 1876. одликован је Националним орденом Легије части, а две године касније постао је професор контрапункта и композиције на париском Конзерваторијуму, као наследник свог професора Амброаза Томе, који је у том периоду био декан ове високообразовне институције. У његовој класи учили су, између осталих, Ернест Шосон, Рејналдо Хан, Габријел Пјерне, Пол Видал и Шарл Кеклен, један од његових последњих студената који је свог професора описивао следећим речима: „Масне је био елоквентан и изузетно речит предавач, а његова темељна настава била је веома активна и жива".  

Након што је почео да ради на Конзерваторијуму, Масне је изабран и за члана Француског института, што је представљало велику част за тада младог композитора. Историчари указују да је приликом овог избора за упражњено место члана Института, Масне заправо победио свог колегу, Камија Сен-Санса. Када је објављен резултат избора, Масне је Сен-Сансу послао љубазно писмо рекавши „Драги мој колега, Институт је управо начинио велику неправду". Огорчени Сен-Санс му је узвратио речима „Да, апсолутно се слажем са Вама". Иако је 1881, само три године касније, и Сен-Санс постао члан Француског института, њихови односи остали су хладни.

Уредница Ирина Максимовић Шашић