Композитор месеца – Луиђи Керубини

На приватном и пословном плану 1794. година је била значајна за Луиђија Керубинија: у Паризу је ступио у брак са Ане-Сесил Турет, са којом је потом добио троје деце, а стекао је и финансијску стабилност поставши члан ансамбла Национале Гарде, који је окупио Бернар Сарет, а којим је управљао Франсоа-Жозеф Госек. Иначе, Сарет је у историји остао упамћен и као оснивач Националног музичког Конзерваторијума који је започео са радом 3. августа 1795. Ова високошколска институција ће временом прерасти у париски Конзерваторијум, а у њему је, поред Госека, Гретрија и других француских аутора, као консултант за наставу радио и Керубуни. Како је један од задатака чланова Конзерваторијума био и да реализују политичке фестивале, у периоду од 1794. до 1799, Керубини је компоновао на десетине химни, ода и маршева за вокалне и инструменталне ансамбле, користећи у њима и посебне инструменте попут буцина и там-тама.

Суочен са захтевним образовним програмом, али скромним ресурсима, Керубини је 1796. године затражио да драгоцена музичка библиотека Падре Мартинија у Болоњи буде доступна и студентима у Паризу, а и сам је почео да пише основне уџбенике из солфеђа. Упоредо је радио и на обликовању партитуре за оперу Медеја, која је премијерно изведена марта 1797. године у Театру Фејдо у Паризу, у освит Француске револуције. Керубини је Медеју првобитно конципирао као оперу комик уз спорадичну употребу говорних дијалога, на основу либрета Франсоа-Беноа Хофмана који је текст начинио адаптирајући Еурипидову трагедију. Иако су критичари тог доба Медеју оценили као драгоцено дело, оно није наишло на шире одобравање публике. Неколико година касније композитор је дело представио у Бечу, са италијанским либретом, да би 1809. направио и знатно скраћену верзију опере.

Године 1801. је заједно са својим учеником Франсоа-Адријеном Боалдјеом и колегом са Конзерваторијума Луј-Емануелом Жаденом објављивао романсе и вокална дела у оквиру Аполоновог дневника, а потом је наредне, 1802. године био један од оснивача издавачке куће Magasin de Musique која је постојала до 1811. године.

Репутација Керубинија као једног од најпопуларнијих оперских композитора у Француској последњих деценија осамнаестог и почетком деветнаестог века, убрзо је превазишла границе ове земље. Керубини је развио велико интересовање за бечку музичку сцену, пошто је шест његових опера са великим успехом примљено у овом граду. Заједно са супругом и најмлађом ћерком јуна 1805. отпутовао је у Беч, на позив Барона Петера фон Брауна, директора Хофопере, односно Краљевске оперске куће. У аустријској престоници је имао прилику да присуствује премијерном извођењу Бетовеновог Фиделија 20. новембра 1805. године, а како истичу музиколози, и сам је саветовао Бетовена како да унапреди вокалне деонице у овом делу. Од предвиђених опера, Керубини је у Бечу једино завршио партитуру за оперу Фаниска, која је премијерно изведена 25. фебруара 1806. године, а том приликом је присуствовао и цар Фрања Други. Неколико недеља касније, Керубини се изненада вратио у Париз, из политичких разлога због нарастајуће тензије између Аустрије и Француске. Према историјским изворима, Наполеон му је упутио лични позив да дође у Париз. Интересантно је истаћи да је 1808. године изабран за члана холандске Краљевске академије наука и уметности.

Годину дана пре него што је компоновао Симфонију, једину у свом опусу, Керубини је 1814. написао и Први гудачки квартет у Ес дуру. Историчари претпостављају да су га за писање овог дела, у којем су приметни утицаји музике бечких аутора, охрабриле колеге са Конзерваторијума, како би Парижане упознао са стилом бечке школе камерне музике. Међутим, дело је премијерно изведено тек 1826. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић