Музика у Торину у доба просвећености

Помене о породици Безоци проналазимо на страницама италијанске историје музике још од 16. века. Припадници ове породице били су инструменталисти и музички издавачи у Бергаму и Милану, а били су активни све до позног 19. века, преносећи са колена на колено пре свега вештину свирања обое. Најзначајнији члан породице у 18. веку био је Алесандро Безоци, рођен 1702. у Пјаченци, од оца Кристофора Безоција. Након ангажовања у оркестру Ирске гарде у Парми, те на двору војводе Фарнезеа, Алесандро Безоци је са 29 година ступио као обоиста у службу Карла Емануела Трећег, краља Сицилије и савојског војводе, чији је двор био у Торину, а 1776. године био је унапређен у директора камерне музике на двору.

Креативни процес обоисте и композитора Алесандра Безоција неодвојив је од сарадње са његовим братом, обоистом и фаготистом Паолом Ђироламом Беозоцијем, те братанцем, обоистом Антонијом Безоцијем, који су такође живели и радили у Торину. Захваљујући успелим турнејама и посети Паризу, где су као виртуози на дувачким инструментима наступали на Духовним концертима, Алесандро и Паоло Ђироламо Безоци стекли су репутацију и на тлу Европе. Касније, о блиској сарадњи два брата посведочио је и музички писац и историчар Чарлс Берни, који је 1771. године посетио Торино. Ипак, упркос томе што је на одређеним издањима Безоцијеве камерне музике Паоло Ђироламо био наведен као коаутор, није сачувано ниједно ауторско дело Паола Ђиролама, нити Антонија Безоција. Из путописа „Музичко путовање Француском и Италијом", сазнајемо да је Берни посебно био очаран идиосинкратичним изразом Безоцијевих, прилагођеношћу њихових дела могућностима дувачких инструмената које су свирали, те деликатношћу и рафинираношћу мелодике која је била у првом плану њихових изведби.

Аутор: Срђан Атанасовски

Уредница: Сања Куњадић