Елизабет Повинели: Дивергентна опстајања (2/2)

По речима Елизабет Повинели, западњачки досељеници покушавају да заробе истину староседелаца тј. аутентичност, у једном имагинарном, замрзнутом хомогеном времену пре „догађаја" колонијалних масакара. Потом они том имагинарном објекту супротстављају своју властиту истину као унутрашње одмотавање доброте и правде. Овај расцеп конституише како амерички, тако и европски идентитет: у оба случаја, староседелачки гласови бивају протерани у хладно складиште непремостиве прошлости пре инвазије, где настављају да умиру у потомству либералног демократског капитализма. И за Американце и за Европљане, масовна смрт афричких и индијанских народа обезбедила је услове за њихово властито рођење и усвајање њихових светих речи као што су „либерализам", „демос", „капитализам", „слобода", „пријатељство", „неутралност" и „разум." Ако постоји општа економија западњачких прогона, разлог томе је што су њихове социјалне и политичке творевине пренасељене специфичним сабласним присуством масакрираних тела којима не могу ни да управљају нити да их се отарасе, зато што су она услов њихове најдубље интиме. То нам помаже да разумемо грозничавост с којом они, западњаци, гледају у прошлост мимо уистину постојећих староседелачких (црних и браон) тела, у потрази за траговима онога-што-је-било-пре-свега-овога. Они гледају у огледало које им неће показати њихове сопствене крваве руке и препуна црева.

Превод с енглеског: Душица Поповић
Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић