Штефан Бергер: Музеји и велике националне приповести

На почетку своје студије аутор наглашава да „једна од предности Европске уније, тврде про-Европљани, јесте то што је она стара национална непријатељства успешно заменила духом сарадње и солидарности, протеравши рат из Европе након 1945. године". Потом преиспитује у којој мери је ова европска велика приповест видљива у савременим војним музејима у Европи и на који начин се у њима данас приповеда о рату. Бергер прво анализира улогу рата у великим националним историјским приповестима, да би се након тога посветио теоријском пропитивању односа који сећање на рат може да успостави према савременим европским режимима сећања.

У главном делу рада расправља се о осам војних музеја/ратних споменика и њихов приказ рата доводи се у везу са националним историјским приповестима и различитим режимима сећања. Избор музеја и споменика укључује веће националне музеје као што је Музеј бундесвера у Дрездену, те Национални војни музеј и Империјални ратни музеј који се налазе у Лондону. Такође, говори се и о мањим музејима чије је специфично тежиште на два светска рата у првој половини 20. века која се често схвата као тамна страна којој се може супротставити светлија, друга половина века којим је доминирала Европска унија. То је, на пример, главна наративна нит Дома европске историје у Бриселу, који је иницирао Европски парламент, и који се налази тик уз зграду парламента у престоници Европе. Када је реч о мањим музејима Штефан Бергер представља Музеј историје Великог рата у Перону, Музеј немачке капитулације у Берлин-Карлсхорсту, Шиндлерову фабрику у Кракову, Музеј Првог светског рата у Кобариду, у Словенији, и Војничко гробље у Редипуљи, у северној Италији.

Текст чита Александар Божовић.

Уредница Оливера Нушић.