Давид ван Ребрух: Конго

По мишљењу критике, ова књига белгијског археолога, историчара и писца, Давида ван Ребруха, истовремено се „чита као узбудљив роман и озбиљна студија из области историје". У настојању да на живописан начин дочара историју Конга, аутор је користио богату документарну грађу и направио стотине интервјуа са тамошњим становништвом.

„...у Конгу, рат је био нека врста дугмета за заустављање друштвене историје. Колебљиви покушаји да се судбина домородаца побољша изградњом бољих станова близу рудника или врло обухватним кампањама борбе против болести спавања одлагани су у недоглед. После четири изнурујуће године, јавно здравство поново је пало на ниске гране. Шпанска грозница 1918-1919, која је однела педесет до сто милиона жртава у целом свету, у Конгу је покосила њих пет стотина хиљада.'Од шпанске грознице', рекао ми је Кабуја, онај деведесетдвогодишњак, 'умрло је много људи'. Као да се вратило десетковање броја становника из 1905. Дугме за заустављање претворило се у дугме за премотавање уназад.

У виђењу Белгијанаца, пак, једно се променило. Први пут се на судбину Конгоанаца гледало са сажаљењем. Схватило се да је становништво много страдало од једног рата који није био његов. Осим тога, заједничко искуство рата пробудило је код војника осећај братства. Један белгијски официр из Force publique лирски говори о томе: 'Не, ти људи који су се борили, страдали, надали се, волели, истрајали и победили с нама, за нас, као ми, то нису, то више нису... то већ нису дивљаци, варвари. Ако су могли бити равни нама у патњи и племенитости жртвовања, они то морају, они ће то моћи бити и у цивилизацији'. Војници Force publique доказали су да су веома храбри и веома одани, чак и у најтежим приликама. То је подстакло на већу благост према њима и, заиста, на веће обзире према судбини домородаца.

Конгоанци су пак амбивалентни према том искуству. Многи војници одушевљавали су се неспорним белгијским војним успесима. Опијеност победом била је слатка и исковала је нове везе, искрене и топле. Белгијанци су могли да лете кроз ваздух и да слећу на воду! Многим обичним Конгоанцима, међутим, ратни напори пали су страховито тешко. Осим тога, а то их је још више отрезнило, видели су како се белци, који су их научили да више не убијају и не започињу племенске ратове, четири године, из нејасних разлога и с огромним наоружањем, уништавају међусобно у једном сукобу који је однео више мртвих него сви племенски ратови заједно још од памтивека. Да, то је ипак помало довело у питање њихово поштовање према белцима. И, оно је почело се круни."

(одломак из књиге Конго коју ће ускоро објавити издавачка кућа Карпос)

Текст је с француског превела Јелена Стакић.
Читала је Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.