Грамофонија – Дела Беле Бартока и Леа Вајнера

Репродукујемо снимке Концерта за клавир и оркестар број 3 Беле Бартока и Мађарске свите опус 18 Леа Вајнера у извођењу солисткиње Татјане Николајеве у пратњи оркестра Свесавезног радија и Државног симфонијског оркеста СССР-а, са плоче продукцијске куће Мелодија објављене 1957. године.

Снимање ове плоче је уследило убрзо након што је Николајева освојила прво место на првом такмичењу посвећеном Баху у Лајпцигу, после којег јој је Шостакович посветио своју збирку прелудијума и фуга, скренувши пажњу светске јавности на ову даровиту интерпретаторку. У том периоду њене дискографске активности су биле усмерене ка бележењу остварења савремених совјетских аутора и наступима са чувеним камерним ансамблима, као што је Бородин квартет. Осим Бахових остварења, ово је један од ретких албума Николајеве на којем не изводи композиције домаћих стваралаца, те се можда у томе крије разлог његове популарности, о којој сведочи чак шест реиздања, под етикетом Мелодије и Апрељевског завода, међу којима су и издања намењена мађарском тржишту. Снимци су 2020. године у Великој Британији ремастеровани и објављени у оквиру колекције сабраних дела од 37 дискова. Снимци су забележени у моно техници у Москви, а сниматељ је био Михаил Пахтер.

Неколико издања ове плоче имају необичне и врло атрактивне омоте, када се има у виду временски период у којем су објављене. Иако се плоче Апрељевског завода нису истицале када је реч о дизајну, може се рећи да су у случају издања које одликује тзв. „златни пламен на црвеној подлози", на којима су објављивани нарочито успели записи, направљени изузеци, будући да њихови омоти имају колоритна графичка решења, најчешће са флороморфним мотивима. Слично је и са каснијим реиздањем са етикетом Мелодије, које одликује апстрактно графичко решење, без алузија на садржај плоче, али ипак веома актрактивно када се упореди са осталом тадашњом продукцијом.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић