Мајстори барока – Франческо Гаспарини

О раном животу овог композитора не постоји довољно података. Рођен је 1661. и претпоставља се да је прве године своје младости провео у родној Тоскани. Године 1682. преселио се у Рим, где је учио код Арканђела Корелија и радио као оргуљаш у цркви Мадона деи Монти. Седам година касније, Гаспарини постаје члан Академије Света Ћећилија у Риму и у то време почиње да ужива покровитељство кардинала Бенедета Памфилија. Након тога, следећи запис о његовој музичкој активности датира са почетка 18. века, када је у Венецији постао музички директор установе Оспедале дела Пиета, позицију коју је добио највероватније захваљујући својим операма и кантатама које је у то време објављивао, а које су биле добро прихваћене. У року од пет или шест година, успео је да унапреди ову институцију у један од најбољих италијанских конзерваторијума, где је, између осталог, радио и Антонио Вивалди.

Гаспарини се враћа у Рим 1716, када добија намештење капелмајстора на двору принца Русполија, да би након две године прешао да ради за утицајну породицу Боргезе. На овој позицији остаје све до 1725. године када добија место капелника при базилици Светог Јована Латеранског. У Риму умире две године касније.

Овај композитор сматра се једним од најзначајнијих италијанских оперских аутора прве половине 18. века. Главни центри његовог оперског деловања били су Венеција и Рим, и његов опус обухвата преко 50 опера, затим 15 комичних интермеца, као и бројне ораторијуме и кантате.

У емисији ћете слушати дуете из збирке Дуети и Мадригали, као и две кантате Франческа Гаспаринија. Дуети су писани за два гласа – сопран и алт, а кантате су солистичке. Теме, хармоније и структуре ових композиција откривају утицај и елементе музичког стила Алесандра Скарлатија, док промене у хармонији из мола у дур, употреба дисонанци, хроматских пасажа, као и репетиције тема у аугментацији у циљу наглашавања патоса, демонстрирају изразито Гаспаринијево композиторско умеће и његов јак индивидуални музички језик.

Ауторка: Саша Тошковић