Георг Бенда и зачеци лида и зингшпила

Бенда је остварења у жанру лида, односно песама на немачком језику, почео да објављује најпре у осмој деценији 18. века, у часопису Гетингенски музички алманах, а затим у наредној деценији, почев од друге од шест свезака Збирке разноврсних клавирских комада за искусне и неискусне извођаче, која је такође садржала композиције за клавир. Поред ових издања, Бендине песме могуће је пронаћи и у рукописној заоставштини, како у Немачкој, тако и у Аустријској националној библиотеци у Бечу где је боравио 1778. и 1779. године. Бенда ступа на поље лида са искуством у компоновању опере на немачком језику, али у њему проналази жанр примерен суптилнијем и компримованом изразу, те не чуди да се у својим песмама понајвише приближава осећајном стилу својих севернонемачких савременика.

Карл Филип Емануел Бах, један је од кључних Бендиних претходника у жанру лида и уједно још један водећи представник осећајног, емпфинзамер стила севернонемачких композитора. За разлику од Бенде, духовна тематика је тежиште Баховог лида, а посебно место заузима збирка рађена на стихове 54 песме и оде Кристијана Гелерта, са додатком још 12 духовних песама компонованих на текстове преводa библијских псалама. Занимљиво је да је у неколико случаја Бах одлучио да уместо песме за глас и клавир напише само програмску клавирску композицију која прати Гелертову поезију, односно код које су Гелертови стихови кључ за разумевање музике. Бахове песме рађене су у стилу такозване „прве берлинске школе лида", којој су такође припадали браћа Граун, Фридрих Вилхелм Марпург и Јохан Кирнбергер, а за коју је карактеристично одбацивање басо континуа, те исписивање целокупног клавијатурног парта. Песме ових композитора, са дијатонским мелодијама, спорим хармонским ритмом и једноставном хомофоном пратњом коју је могао изводити и сам певач, биле су превасходно прилагођене кућном музицирању у грађанским породицама. 

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић