Јадранско путовање – музика 17. века од Венеције до Далмације

Четири године након битке код Лепанта, која је преокренула однос снага на источном Медитерану, прекидајући доминацију Османског царства на мору, ка Цариграду је запловио венецијански дипломата Ђакомо Соранцо, путујући дуж јадранске обале. Територије поред којих је пролазио припадале су на северу Хабзбуршкој монахрији, затим његовог домовини, Венецији, као и Дубровачкој Републици, што је указивало на разноврсност утицаја и испреплетаност ових култура. Описујући тадашњи Дубровник, Соранцо помиње и музички живот у републици, а овај кратак запис послужио је као инспирација виолинисти и диригенту Бојану Чичићу, да сачини занимљив портрет музике која се почетком века неговала са обе стране Јадрана. Удружујући снаге свог ансамбла Илирија консорт, са једном од најугледнијих вокалних састава, Маријан консорт Рорија Меклирија, Чичић је на овом албуму преставио низ дела данас готово заборављених аутора, од којих су нека први пут дискографски забележена.

Пратећи Соранцов брод на путу ка Цариграду и први запис који долази из Пореча, Чичић у овом граду проналази двојицу композиора, Франческа и Габријелеа Успера, који су били активни у Венецији током двадесетих и тридесетих година 17. века. Ови уметници, највероватније ујак и нећак, потицали су из породице Спонга из Пореча, али су по доласку у Венецију променили презиме у Успер, преузимајући га у знак поштовања према свом венецијанском заштитнику и мецени. У супротном правцу преко Јадрана запутио се тоскански фрањевачки опат, Габриело Пулити, који је најпре радио у Пули, а потом у низу истарских градића, као и у хабзбуршком Трсту.

Један од заборављених аутора чија се музика нашла на овом издању је Ријечанин Винко Јелић, који је као поданик Хабзбуршког цара своју каријеру везао за значајне музичке институције монархије. Као дечак, певао је у капели надвојводе Фердинанда у Грацу, а потом на двору Фердинандовог брата Леополда у Алзасу, где је и објављен највећи део његових дела. Од свих аутора чија су дела презентована на албуму који вечерас слушате, Јелић је био најмлађи и најсмелији, али се и њему убрзо изгубио траг у историји, највероватније у вихору Тридесетогодишњег рата.

У емисији ћете чути и дела двојице Шибенчана, Јулија Скјаветића и двадесет година млађег Ивана Лукачића. Генерацијска разлика се огледа и у њиховим делима, Скјаветићева Аве Марија је компонована у стилу такозване „прима пратике", док су композиције Ивана Лукачића, објављене у јединој штампаној збирци са музиком овог аутора, Сакре канционес 1620. године, под снажним утицајем новог, ранобарокног израза.

Емисију ће заокружити композиције једног италијанског аутора који је био активан на другој обали Јадрана, пре свега у Сплиту и на Хвару. Томазо Чекино је био рођен у близини Вероне, око 1580. године, а у Сплит је дошао 1603, у пратњи надбискупа Маркантонија де Доминиса, како би радио на његовом двору. Упознат добро са праксом коју је у Италији теоријски образложио Ђулио Качини у свом трактату Ле нуове музике, Чекино је објавио две збирке мадригала за један или два гласа са пратњом континуа. Његови каснији радови показују тенденцију ка поједонстављеним вокалним линијама, што је вероватно била последица извођачке праксе коју је затекао на Хвару, у који се преселио 1614. године. Наиме, након изнесених оптужби против надбискупа Де Доминиса да је прикривени протестант, које су вероватно биле тачне, будући да је убрзо побегао из Сплита на двор Џејмса I, Томазо Чекино се повукао на Хвар, где је постао капелмајстор у градској катедрали, остајући на овом острву до краја живота.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић