Композитор месеца – Клод Дебиси

Прво значајно представљање пред париском публиком, овај француски импресиониста имао је 1893. године, када је премијерно извео своје прво дело које је укључивало оркестар , кантату Блажена Госпа. Дело је настало након што је Дебиси прочитао истоимену песму енглеског прерафаелитског песника и сликара Дантеа Габријела Росетија. Претпоставља се да Дебиси није имао прилику да види и Росетијеву слику, али се сусрео са делима других прерафаелитских сликара који су обрађивали сличну тематику, а која се односила на представљање новог типа женске лепоте. Премда је дело довршио 1888. године, ривидирао је оркестарски парт 1902, а три године касније приредио је и клавирску верзију ове кантате. Након премијере, критика је у први план истакла грациозност и деликатност хармонског језика, те све израженије удаљавање од вагнеризма, под чијим је утицајем Дебиси био у тим годинама.

У истом периоду када је ова кантата премијерно изведена, 1893. године, Дебиси је наставио да посећује салон Мориса Метерлинка и управо тада се први пут сусрео са Метерлинковим комадом Пелеас и Мелисанда, те је исте године започео рад на истоименој опери. Живео је и даље у Дипону, када је ушао у тајну везу са певачицом Терезом Роже, са којом се потом и верио. Многи су тада осуђивали његово понашање, јер је одржавао две паралелне љубавне везе, те је изгубио финансијску подршку и бројне пријатеље, укључујући и Ернеста Шосона, који је био један од његових највећих присталица.

У музичком свету Дебиси је направио значајан корак, компонујући крајем 1894. године симфонијску поему Прелид за поподне једног фауна, засновану на истоименој Малармеовој песми. Слободнији хармонски језик овог прелида карактерише употреба целостепене лествице, честе модулације, као и коришћење тритонуса – како мелодијски, тако и хармонски.

Од самог почетка своје каријере Дебиси је желео да компонује за оперски театар, али није успевао да пронађе прави сиже. Епски и изражено сентиментални стил највећег броја опера XIX века није га интересовао. Дебиси је желео нешто ново. Једном је написао да трага за драмом која би „изронила из сенке", са заплетом који не припада ниједном одређеном времену или месту. Желео је кратки либрето, са пуно промена сцена, анти-реалистичним дијалозима и ликовима 'уловљеним' у канџе судбине. Тек је 1893, када је имао 31 годину, пронашао оно што је тражио на премијери симболистичке драме Мориса Метерлинка – Пелеас и Мелисанда.

Ово је интимна и емоционална прича, која се одвија у митској земљи названој Алемонд, односно Свуда-у-свету. Трагедија која се појављује у односу између Принца Голоа, његове мистериозне младе жене Мелисанде и његовог младог полу-брата Пелеаса препуна је енигматичних ситуација.

Не постоје конвенционалне арије или ансамбли, а свака нота Дебисијеве музике је компонована да јасно рефлектује речи Метерлинковог француског текста. Главни ликови имају музичке теме и мотиве, као у Вагнеровим операма, али они се чују у оркестарском парту, уједињавајући и појачавајући музичку атмосферу коју је Дебиси називао 'оркестарски декор'.

Уредница Јелена Дамјановић