Мајстори барока

Реч је о зрелим композицијама које је аутор написао између 1724. и 1726. године, у време када је био афирмисан као један од најзначајнијих композитора у Лондону. Сонате за блок-флауту представљају врхунска остварења у овом жанру, али су, нажалост, остала занемарени део опуса овог барокног мајстора, и нису биле често на концертном репертоару. Са једне стране због тога што је њихова намена у први мах дидактичка, а у највећем делу због много веће популарности Хендлових вокално-инструменталних остварења.

Блок-флаута је била један од омиљених инструмената у то време, а Хендл ју је често употребљавао у сврху једноставног тонског бојења, карактеризације различитих ситуација или осликавања идиличног расположења. Овом инструменту посветио је шест соната које се налазе у опусу број 1, и које су компоноване као вежба за шифровани бас за принцезу Ану, ћерку краља Џорџа II.

Сонате за блок-флауту Георга Фридриха Хендла могу се посматрати и као дуа, с обзиром на однос који је успостављен између блок-флауте и басо континуа, као и због њихове међусобне кореспонденције. Док је блок-флаута носилац мелодијске линије, басо континуо има своју врло изражајну и активну линију, која нема само улогу хармонске подлоге, већ је скоро равноправни учесник у музичком току, који подупире и наговештава збивање у мелодији, те су ова остварења јединствена у свом жанру. Полазиште представља црквена соната, коју је Хендл потом изменио у складу са својим преференцијама, а претпоставља се и жељама оних којима су ове сонате биле намењене. Свих шест соната грађене су на контрастном низању ставова, којима се постиже драматичност која је слична оној у ауторовим ораторијумима. Четвороставачну шему је неретко проширивао на пет и више ставова, на тај начин се приближавајући свитној форми, а поред те модификације, у неким примерима уводи играчке ритмове унутар ставова, те измене постоје и на нивоу карактера. Тако, постоје ставови који имају одредницу: у темпу гавоте, а ла сичилијана, или као у Сонати у Еф дуру број 11, финални став је у дванаестосминском такту, у духу енглеске игре хорнпајп. Ипак, плесни карактер није у првом плану, и у Хендловим сонатама за блок-флауту више има улогу да обоји музички садржај или допринесе самој драматизацији и прогресу музике.

Ауторка: Саша Тошковић