Композитор месеца – Бела Барток

Постоји много прича како је Барток почео да се интересује за народну музику. Као што смо већ у једној од претходних емисија указали, када је у периоду од маја до новембра 1904. боравио у месту Герлице Пустa (данас Хрлица у Словачкој), где је време проводио вежбајући клавир, компонујући и уносећи последње измене у партитуру Рапсодије и Скерца, Барток је први пут дошао у директан додир са традиционалном вокалном музиком Трансилваније. Из суседне собе дома у којем је боравио чуо је како спремачица Лиди Доша изводи песму Црвена јабука је у блато пала, па је, задивљен њеним певањем, по слуху забележио мелодију. Биографи истичу да је, иако до тада није познавао разлике између стилова вокалне народне музике, певање које је том приликом чуо оставило на њега толико снажан утисак да је у писму сестри децембра 1904. године нагласио да: „Сада имам нови план: желим да сакупим мађарске народне песме и представим их у новом светлу... уз мелодије додаћу најприкладнију клавирску пратњу и подићи ћу их на ниво уметничке песме".

Када је 1905. на Музичкој академији у Будимпешти упознао Золтана Кодаја, који је за потребе своје дисертације проучавао традиционалне мађарске песме, Барток је одмах пожелео да му се придружи на теренским истраживањима. Кодај је Бартоку дао смернице за коришћење фонографа, апарата који је у том периоду представљао револуционарну алатку у документовању звука, а мађарским етнографима је већ био неизоставан део опреме за рад, о чему сведоче и бројни записи Беле Викара који је народне песме и мађарске дијалекте бележио од 1896. до 1910. године.

Марта 1906. године Барток и Кодај су издали заједнички "апел мађарском народу" да подржи документовање и публиковање "комплетне збирке народних песама, прикупљених са научном прецизношћу", постављајући тако циљ који је остао далеко од остварења, чак и након Кодајеве смрти 1967. године. Овим апелом упозорили су да би прилив "лаке музике" и бројних имитација народних песама довели, у само неколико деценија, до изумирања мађарске традиционалне музике. Лета 1906. спровели су веома плодно теренско истраживање, а исте године објавили су и збирку од 20 песама по сопственим записима и клавирским аранжманима, као и записима Беле Викара, међутим, она је наишла на слаб одзив мађарске јавности. Барток је наставио да бележи песме и традиционалне мелодије у готово свим областима у којима су живели Мађари, али и Румуни, Словаци; прочувао је арапске, турске, српске и бугарске народне мелодије. Писао је да је његова животна филозофија заснована на идеји „да се различити народи уједине у братство, упркос свим ратовима и непријатељствима... Трудио сам се да у својој музици, најбоље што могу, служим циљевима ове идеје, па из тог разлога не бежим од било каквог утицаја: словачког, румунског или било ког другог извора," речи су Беле Бартока.

Народна музика је Бартоку показала како да буде, како је и сам истакао, „потпуно независан од преовлађујућег дура и мола... Велики број мелодија које сам прикупио засноване су на старим модусима и пентатоници, разноврсним и промењивим метричким и ритмичким моделима, што ми је омогућило примену и нових облика хармонских решења".

Уредница Ирина Максимовић Шашић