Уметност интерпретације – Жан-Пјер Рампал

Рођен у породици музичара у Марсеју 1922, овај флаутиста је школован у традицији у којој су се неговали светао тон, елегантно фразирање и богата палета тонских боја. Овим карактеристикама, Рампал је придодао своју урођену енергичност и виртуозност, као и природни вибрато, те прецизну артикулацију која је његовим интерпретацијама пружала искричавост и свежину.

Иако је музичко образовање стекао у породици, учећи са оцем који је такође био врсни флаутиста, Рампал је три године студирао медицину, да би током Другог светског рата напустио родни Марсеј и побегао у Париз. Његова каријера је тада добила нов подстицај, када је најпре 1944. године уписао Конзерваторијум, а одмах по ослобођењу, уследио је позив Анрија Томазија, тадашњег директора Националног оркестра Француске, да изведе захтеван Концерт за флауту Жака Ибера на националном радију. Овај наступ му је „преко ноћи" донео славу, те су уследили бројни концерти по Француској, а потом и широм Европе. Крајем четрдесетих година, Рампал је почео да сарађује са пијанистом и чембалистом Робером Вејрон-Лакроаом, са којим ће свирати више од тридесет година, објављујући бројне, награђиване снимке. Признања су уследила и у оквиру француског културног естаблишмента – године 1955. именован је за прву флауту у Париској опери, што је традиционално била најпрестижнија позиција доступна једном француском флаутисти.

Осим по изузетној техници и харизми, Жан-Пјер Рампал ће остати упамћен и по заслугама у промовисању барокног репертоара за флауту, али и настанка читавог низа дела савремених аутора, која су била посвећена њему. Међу савременицима који су компоновали дела за овог уметника, били су Франсис Пуленк, Анри Томази, Жан Франсе, Андре Жоливе, Жан Мартинон, Алан Хованес и многи други. Поред дела неокласичног жанра, ту су била и авангардна остварења попут Сонатине Пјера Булеза, али и остварења у популарним жанровима, попут Џез свита Клода Болинга.

Током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, Рампал је био једна од највећих звезда на светским музичким позорницама. Редовно је одржавао турнеје по Европи, Сједињеним Америчким Државама и Јапану, свирајући некада и на 200 концерата током једне године. Његов репертоар је био изузетно разноврстан – од класичног репертоара, преко традиционалне музике Каталоније или Шкотске, индијске музике коју је свирао са Равијем Шанкаром, јапанских мелодија, до дела Скота Џоплина и Џорџа Гершвина.

Ипак, његов навећи допринос огледао се у ревитализацији репертоара 18. века, „златног доба флауте", које је било готово потпуно заборављено у време када је Рампал ступио на светску позорницу. Поред извођења, овај уметник се бавио и пажљивим проучавањем и откривањем заборављених дела, у архивима париских, берлинских, бечких или торинских библиотека. Проучавао је и дидактичке трактате великих флаутиста попут Јохана Јоакима Кванца, а у својој аутобиографији, записао је да је осећао као своју дужност да што више прошири репертоар за свој инструмент, како због себе, тако и других колега, флаутиста. Године 1945. основао је Француски дувачки квинтет, а 1953. и Париски барокни ансамбл који је био један од првих састава фокусираних на камерни репетоар 18. века.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић