Композитор месеца – Бела Барток

Током одмора у Француској, лета 1914. године, Бела Барток је био затечен налетом вихора Првог светског рата. Након неколико месеци док су руске трупе вршиле упаде у источне делове Мађарске, постојао је страх да ће Будимпешта бити нападнута, па је Барток увидео да рад на прикупљању народне музике, који је претходно започео са Золтаном Кодајем, није више било могуће спроводити. Пошто је био лошег здравственог стања није био способан за војничку службу, а током ратног периода није наступао као пијаниста, већ је године проводио хармонизујући претходно прикупљене народне мелодије. Саосећајући са недаћама које је носио рат, Барток је успео да остане фокусиран на компоновање пишући нова дела у којима је додатно продубљивао свој музички језик и у њега уносио нове елементе.

Једно од најзначајнијих остварења из овог, ратног периода била је музика за балет-пантомиму Дрвени принц, опус 13, коју је компоновао између 1914. и 1916. године, по сценарију Беле Балаша. Заснован на причи о принцу који упркос противљању вила покушава да заведе принцезу у коју је заљубљен, балет доноси неколико обрта: од оживљавања дрвене лутке принца у коју се принцеза заљубљује, до њеног повратка правом, живом принцу. Премијера балета уприличена је 12. маја 1917. године у дворани Опере у Будимпешти, са изузетним успехом. Том приликом за диригентским пултом био је Еђисто Танго, који је 24. маја 1918. дириговао и Бартокову једночину оперу Замак плавобрадог, дело које је своју премијеру чекало од 1911. године. У музици Дрвеног принца присутни су утицаји Клода Дебисија и Рихарда Штрауса, док увод у балет-пантомиму доноси асоцијације на прелудијум из Рајнског злата Рихарда Вагнера. Барток је Дрвеног принца писао за велики симфонијски оркестар који укључује саксофоне и веома проширену секцију ударачких инструмената, док у погледу форме ово остварење представља симетричну троделну симфонијску поему, у којој завршни део садржи материјале из првог дела, али постављене обрнутим редоследом. Након премијере, бечки издавач музикалија Universal Edition са композитором је склопио уговор и наредне две деценије је објављивао његова дела, а једном приликом је и сам Барток истакао да овај чин сматра „својим највећим композиторским успехом."

Након укидања Аустроугарске 31. октобра 1918. године и током конституисања владе Мађарске, Барток је видео себе као погодног кандидата за бројне функције, попут директора Опере или управника новооснованог Музичког одељења при Народном музеју, међутим његове жеље нису уродиле плодом. Влада Михаља Карољија именовала га је за члана Националног савета, а под краткортајном владом Беле Куна 1919. године радио је у Музичкој дирекцији, заједно са Золтаном Кодајем и Ерном Дохнањијем. Убрзане промене на политичкој сцени Мађарске које су се одвијале на почетку друге деценије прошлог века, Барток није пратио са великим удубљивањем, већ је почео озбиљно да размишља о емигрирацији у иностранство. Посебно су га погађале критике мађарских десничара који су га, због преданог рада на сакупљању народних мелодија Трансилваније, сматрали издајником. Међутим, упркос свим наведеним проблемима, Барток је успео да напише и музику за свој балет-пантомиму Чудесни мандарин, који се данас убраја у ред његових ремек-дела, а који је настао 1919. године према истоименој новели Мелкиора Ленђела објављеној две године раније у јануарском издању часописа Запад. У току припрема за премијеру, која је одржана 1926. у Келну, конзервативни немачки кругови оценили су дело као декадентно због либрета који је садржавао снажне сексуалне алузије. Тадашњи градоначелник Келна - будући државник Конрад Аденауер забранио је ово дело. За извођење балета није било разумевања ни у Мађарској, Русији, као ни у другим позоришним кућама широм света, пошто Барток није дозвољавао преобликовање либрета.

Године 1942. балет је представљен у Риму. Кореограф Аурел Милос га је конципирао као гротескну пантомиму, и сам је тумачио улогу Мандарина, док је за израду сценографије био задужен чувени футуристички сликар Енрико Прамполини. Оркестар је наступао под диригентском палицом тада младог Јаноша Ференчика. Ова поставка отворила је Чудесном мандарину врата других италијанских позоришних кућа, као и на фестивала. Међутим, тек је поставка балета из 1956. године кореографа и редитеља Ђуле Харангоза, једног од оснивача Мађарског националног балета, поставља темеље свим каснијим кореографијама Чудесног мандарина.

Садржај дела Золтан Кодај је означио као мешавину фантастике и гротеске, док се Барток при обради Ленђеловог текста определио за експресионистички музички стил који је раније представио у својој опери Замак плавобрадог, коју сте имали прилике да чујете у прошлог емисији. Дело се одликује снажним ритмом и густим хармонским склоповима.

Прича се одвија у сиромашном предграђу где се тројица бандита служе девојком као мамцем како би привукли случајне пролазнике које потом пљачкају. После неколико неуспешних замки, појављује се богати Мандарин у раскошном оделу. Под присилом бандита, девојка започиње свој заводнички плес. Убрзо Мандарина обузима страст и он почиње да јури девојку по соби. Бандити покушавају да га се отарасе, те одлучују да га убију. Међутим, његова љубав и чежња према девојци сваки пут му враћају живот. Девојка схвата да је љубавна жеља јача од смрти, те се предаје његовом загрљају. Осетивши испуњење својих жеља, Мандарин умире у њеном наручју смирен и срећан.

Уредница Ирина Максимовић Шашић