Париска Опера у доба Револуције и Наполеона

Опера Хадријан Меила и Хофмана једно је од дела чију је судбину одредила Француска револуција. Рађено према Метастазијевом либрету Хардријан у Сирији, дело је својеврсни излет на сцену париске Опере у стваралаштву композитора Етјена Меила и либретисте Франсоа-Беноа Хофмана, који су иначе своје каријере градили у жанру комичне опере и на сценама других париских позоришта. У време када је била припремана премијера опере, на пролеће 1792. године, и то под насловом Хадријан, император Рима, Француској је претио рат Хазбуршком и Пруском коалицијом, коју је предводио Леополд ИИ, који је и даље носио симболичну титулу светог римског цара. Поред тога, Паризом су се пронеле гласине да ће у опери, у сцени Хадријановог тријумфа, бити коришћени коњи из штала омражене краљице Марије Антоанете, уједно и Леополдове сестре. Не постоје индиције да су аутори заиста размишљали о овим конотацијама, а Хофман је у штампи бранио оперу, позивајући се управо на револуционарну Декларацију о људским правима и законе који су укинули цензуру. Упркос томе, дело је изведено тек у јуну 1799. године, под промењеним политичким околностима, када је Првом француском републиком владао Директоријат и демократски изабран Савет пет стотина. Тада су, међутим, Парижани у Хадријану препознали Наполеона Бонапарту, који је стицао све већу власт и који је четири месеца након премијере извео државни удар, преузевши власт као први конзул републике. Први чин опере приказује догађаје након Хадријанове победе над Партима: Хадријан је заробио парћанску принцезу Емирен у коју је заљубљен, док њен отац, краљ Хозрој и вереник Фарнасп безуспешно покушавају да је ослободе.

Француски композитор Шарл-Симон Кател ступио је на париску музичку сцену најпре као Госеков сарадник, а затим и као први професор хармоније на новооснованом париском Конзерваторијуму. Током прве две деценије 19. века, Кател израста у једног од водећих француских аутора опера. Његово прво дело, писано за сцену велике Опере у доба Наполеона као конзула, рађено је према Волтеровој трагедији Семирамида и представља наставак тенденције започете у доба Луја XВИ да се француске класичне трагедије пренесу на оперску сцену. Иако конципирана као лирска трагедија, односно озбиљна француска опера, Кателова партитура показује одређене утицаје опере комик, и то не само у конкретним музичким решењима, већ пре свега у обликовању музичко-драмског времена, употреби периодичних структура и односу речитатива и арија. У трећем, завршном чину Кателове опере, млади војсковођа Арзас открива да је изгубљени син краљице Семирамиде, док је она потајно одговорна за смрт његовог оца и свог супруга, чији је престо преузела. Арзас напада заверенике предвођене кнезом Асуром, који жели да принуди Семирамиду да се уда за њега, али у тами шпиље Арзас убија и своју мајку, Семираиду. 

Аутор: Срђан Атанасовски

Уредница: Сања Куњадић