Композитор месеца – Бела Барток

Након окончаних студија на Музичкој академији у Будимпешти 1903, Барток је наредних неколико година провео у Бечу, Берлину и Паризу, где је имао прилике да представља свој композиторски рад и наступа као пијаниста. Међутим, након двомесечне турнеје по Шпанији и Португалији 1906, његова међународна концертантна каријера је прекинута пошто је, као наследник Иштвана Томана, добио место професора клавира на Музичкој академији у Будимпешти, оставши на тој позицији до 1934. године. Иако је повремено наступао на концертима које је приређивала Академија, Барток се у великој мери посветио компоновању и педагошком раду. У међувремену, посебно се заинтересовао за традиционалну, народну музику, откривши у њој непатворену лепоту и схвативши да „... жуди за стилом који би требало у сржи да буде аутохтоно мађарски". Наиме, када је у периоду од маја до новембра 1904. боравио у месту Герлице Пустá (данас Хрлица у Словачкој), где је време проводио вежбајући клавир, компонујући и уносећи последње измене у партитуру Рапсодије и Скерца (дела првобитно обједињених називом Бурлеска) која је планирао да представи као репрезентативна остварења свог опуса, први пут је дошао у директан додир са традиционалном вокалном музиком Трансилваније. Из суседне собе дома у којем је боравио чуо је како спремачица Лиди Доша изводи песме из свог родног краја, па је, задивљен њеним певањем, по слуху забележио мелодије. Биографи истичу да је, иако до тада није познавао разлике између стилова вокалне народне музике, певање које је том приликом чуо оставило на њега толико снажан утисак да је у писму сестри децембра 1904. године посебно нагласио следеће: „Сада имам нови план: желим да сакупим мађарске народне песме и представим их у новом светлу... уз мелодије додаћу најприкладнију клавирску пратњу и подићи ћу их на ниво уметничке песме".

Марта 1905. Барток је упознао Золтана Кодаја, годину дана млађег колегу са Музичке академије у Будимпешти, који је такође био студент композиције Ханса Кеслера, а који је упоредо похађао и студије музичке педагогије, области у којој је најпознатији као творац Кодајевог метода заснованог на уверењу да „само људски глас и заједничко певање могу бити основа широке музичке културе". Биографи истичу да је њихов уметнички, сараднички и пријатељски однос по интензитету парирао оном који су имали аутори 'друге бечке школе' - Шенберг, Берг и Веберн. Кодај је имао богато знање из области етнологије које је Бартоку у том периоду недостајало, док је, са друге стране, Барток предњачио у практичном музичком искуству, а пленио је и својим невероватним талентом за минуциозно бележење народних мелодија. Убрзо су Барток и Кодај постали и колеге на Музичкој академији у Будимпешти, а као сарадници учествовали су у бројним пројектима који су били везани за проучавање народне музике.

Први гудачки квартет, опус 7, чију је партитуру Барток завршио 27. јануара 1909. године, маркира стилски прелаз у његовом опусу: од музике писане под утицајем позно-романтичарских аутора до остварења инспирисаних, или писаних у народном духу, а премијерно су га 19. марта наредне године у Будимпешти, на једном од својих првих концерата одсвирали чланови квартета Валдбауер-Керпели.

У првим деценијама прошлог века Бартокова репутација композитора почела је убрзано да се развија, као и понуде за наступе. На концерту одржаном у оквиру Мађарског фестивала, 12. марта 1910. у Паризу, Барток је интерпретирао неколико својих дела, као и композиције Арпада Сенедија и Золтана Кодаја. Речи критичара који су са одушевљењем описивали музику ове тројице „младих варвара" из Мађарске, вероватно су подстакле Бартока да наредне године компонује Алегро Барбаро за клавир, док је у другим делима насталим у периоду од 1910. до 1912. приметан и утицај француске музике, посебно остварења из пера Клода Дебисија.

Једночина опера Замак плавобрадог, опус 11 из 1911. године, заснована је на причи Плава брада Шарла Пероа, коју је у либрето преточио славни мађарски писац Бела Балаш. Ово остварење је представљало Бартоков први покушај да компонује музику за позориште, а састоји се од седам сцена које симболима повезује прича о Јудити и Плавобрадом.

Уредница: Ирина Максимовић Шашић