Уна Поповић и Горан Рујевић: Живот као филозофско и научно питање

Појам живота један је од важнијих појмова Хајдегерове мисли у периоду раних предавања и израде пројекта фундаменталне онтологије. Како објашњава Уна Поповић, појам живота је везан за промишљање основа из ког филозофија, по Хајдегеру, мора да црпи и на којем, у коначном, мора да се потврди, а ради се о фактичком свакодневном искуству бивствовања човека. Појам живота Хајдегер преузима од Дилтаја, као и уверење да је метод филозофског кретања с обзиром на такав извор филозофије херменеутика; и за појам живота и за херменеутику Хајдегер даје сопствено тумачење. У оквиру пројекта фундаменталне онтологије појам живота уступа место појму фактичности, да би у позној Хајдегеровој мисли оба појма била потиснута и смењена комплекснијим констелацијама, од којих су, по ауторкином суду, најважније оне у вези са појмом земље. Сходно томе, Уна Поповић ће у овом излагању представити улогу и карактер појма живота у раној Хајдегеровој мисли, те указати на даља кретања истог мотива током њеног развоја.

У аналима медицинских истраживања посебно место заузимају такозване „ХеЛа ћелије", туморске ћелије пацијенткиње Хенријете Лакс које испољавају интересантну особину - у стању су константно да се деле, без испољавања знака старења. ХеЛа ћелије се и данас могу користити у истраживањима јер су коначно надживеле своју матицу, те се сматрају ефективно бесмртним ћелијама и у том погледу су можда једини бесмртни живи облици у правом смислу те речи. Горан Рујевић сматра да је ова околност веома индикативна за начин на који се категорије континуитета и дисконтинуитета инкорпорирају у теорију о живом. Са једне стране, смртност појединачних живих организама се разумева као неизбежна, те је дисконтинуираност живота подразумевана карактеристика која се показује у константној смени генерација. Са друге стране, можда као утеха за недостижну бесмртност, континуираност се истиче као надорганизамска карактеристика живота, те се живот представља као истрајавајући процес који се труди да себе одржи, у јединци колико је могуће, а када је то немогуће, бар у потомству. Овакав поглед на дихотомију континуираности и дисконтинуираности у животу главни је узрок за појаву схватања да је истрајавање сврха живота. Овом приликом, Рујевић покушава да образложи зашто такав став није ваљан.

Уредница емисије: Тања Мијовић.