Мајстори барока – кантате Николе Порпоре

Рођен у Напуљу 1686. годинe, музичко образовање овај композитор стекао је на Конзерваторијуму у свом родном граду. Током живота био је познат као учитељ композиције и певања, а међу његовим ученицима су били Јозеф Хајдн, као и чувени кастрат Карло Броски, познатији као Фаринели.

Његова најзначајнија позиција као педагога била је у Венецији, у  женској музичкој школи Ospedale delji Inkurabili, од 1726. до 1733. године. Након тога, одлази у Лондон и добија позицију главног композитора Племићке опере, главног ривала Хендлове Краљевске музичке академије. Током боравка у Енглеској, Порпора је написао пет опера, међу којима је и Ифигенија на Аулиди са деоницом коју је написао за свог изузетног ученика Фаринелија. Године 1736. када се Племићка опера затворила, Порпора напушта Енглеску. Потом је предавао у Венецији и Напуљу, да би се након тога обрео у Дрездену где је добио намештење капелмајстора, где остаје до 1751, да би се на крају вратио у свој родни град, где је и умро 1768. године.

На пољу вокалне музике Порпора је имао изванредна достигнућа, и његов опус броји више од 50 опера у елегантном, лирском напуљском стилу, као и велики број ораторијума, миса, кантата, али и инструменталних дела. Како је период његовог стваралаштва био дуг, касније Порпорине композиције представљају чвориште елемената барока и почетка класике.

Порпорина остварења које се данас сматрају изузетно важним су 12 кантата из опуса 1, које су објављене као збирка у Лондону, 1735. године, а које је аутор посветио Фредерику Луису, принцу од Велса, који је био и покровитељ Племићке опере.

Кантате су написане на текстове Пјетра Метастазија, и намењене су за деоницу мецосопрана. По захтевима вокалне технике, налазе се на размеђу између виртуозне напуљске опере и интимне камерне кантате - обилују пасажима и орнаментацијама, а интервалски скокови не прелазе октаву, односно од извођача се захтева умерена виртуозност.

Ауторка: Саша Тошковић