Композитор месеца - Бела Барток

 Бела Барток је рођен 25. марта 1881. године у банатском граду Нађсентмиклушу, односно Великом Семиклушу, који је припадао Аустроугарској, а данас је део Румуније који се граничи са Мађарском и Србијом. Уз родитеље који су се аматерски бавили музиком, Барток је још у најранијем детињству дошао у додир са традиционалном музиком, посебно мађарском, румунском и словачком, што ће имати велики утицај на његово стваралаштво и потоњи предан етномузиколошки рад. Препознавши рано његов јединствен таленат, родитељи су Бартока охрабривали да се бави музиком: од мајке је добио прве подуке за свирање на клавиру, па је већ у четвртој години могао да изведе велики број песама, а убрзо су схватили и да има апсолутни слух који ће му омогућити да већ од 1904. године са изузетном прецизношћу забележи велики број традиционалних песама и мелодија.

Ране године Бартоковог школовања биле су несталне јер је, како указују биографи, био веома стидљив, а очева смрт 1888. условила је да се са мајком и сестром често сели. Наиме, Паула Барток је била учитељица, приморана да тражи посао у градовима прикладним за школовање своје деце, а 1894. године коначно су настанили у Позоњу, данашњој Братислави. Упркос променама боравка и прекидима у образовању, Бартокови музички таленти су се развијали великом брзином. Његова рана дела са почетка деведесетих година 19. века углавном су биле игре - валцери, лендлери, мазурке, као и полке које је често називао по именима својих пријатеља или чланова породице. Поред почетних композиторских корака, Барток је наступао и као пијаниста, а историјски извори бележе да је први концерт одржао већ као једанаестогодишњак. Наиме, 1. маја 1892. године имао је наступ у Нађселешу, данашњем граду Виноградиву у Украјини, када је изводио дела Алфреда Гринфелда, Јозефа Јоакима Рафа, Лудвига ван Бетовена, као и своје младалачко остварење Ток Дунава, једно од првих дела програмског садржаја у његовом опусу.

 У Католичкој гимназији у Позоњу (Братислави), Барток је, као наследник Ерна Дохнањија, именован за оргуљаша у тамошњој Катедрали, а упоредо је похађао часове компоновања и музичке теорије код Ласла Еркела, а потом и код Антона Хртла који га је охрабривао да што више пише оригиналну, своју музику. Упознајући остварења аутора чија је дела имао прилике да чује на концертима у Позоњу, Барток је почео да проширује свој композициони стил и хармонски језик: од модела које су примењивали класичари до оних које су користили композитори раног романтизма, посебно Јоханес Брамс и Роберт Шуман у својим раним делима. Током децембра 1898. и јануара 1899. године полагао је пријемни испит упоредо на бечком Конзерваторијуму и на Музичкој академији у Будимпешти, а обе високообразовне институције препознале су у Бартоку велики потенцијал и понудиле му да буде њихов студент. Међутим, како је 1867. године формирана Аустроугарска монархија, Будимпешта је убрзано расла и развијала се, поставши шести по величини град у Европи, а Музичка академија, на чијем је челу био Франц Лист, основана је већ 1875, те је Барток одабрао да студира у овом граду, у класи истих професора код којих је учио и Дохнањи - клавир код Иштвана Томана, Листовог ђака, а композицију код Ханса Кеслера, некада ученика Јозефа Рајнбергера. И у току студентских дана, Барток је често посећивао оперске представе и концерте у Будимпешти, што га је навело да размишља о компоновању дела не само камерне музике, већ и остварења већег обима. Поред тога, почео је да гради и репутацију изузетног пијанисте. Наиме, његов дебитантски наступ на концерту Академије 21. октобра 1901. године, на којем је изводио Листову Клавирску сонату у ха молу, изазвао је велико одушевљење свих пристутних. Критичар часописа Будимпештански дневник, актуелног од 1896. до 1918, истакао је следеће: „Барток на клавиру 'грми' као мали Јупитер. Заправо, данас ни један студент клавира на Академији не може да настави Дохнањијев пут боље од њега."

Велики пијанистички успех Барток је имао у Бечу јануара 1903. када је изводио свој аранжман симфонијске поеме Живот хероја Рихарда Штрауса. Славног немачког композитора позног романтизма упознао је у Будимпешти, на премијери његове поеме Тако је говорио Заратустра, коју је имао прилике да чује на концерту одржаном годину дана раније. Обе Штраусове поеме инспирисале су Бартока да уплови у воде симфонијске музике. Наиме, у периоду од априла до августа 1903. радио је на партитури своје прве симфонијске поеме коју је назвао Кошут, по Лајошу Кошуту, вођи мађарске револуције за независност која се одвијала 1848. и 1849. године. Управо ова поема представља иницијалну тачку у развоју Бартокове каријере пијанисте - композитора.