Музички свет Питера Хелендала

Хелендалов пет година старији савременик, италијански композитор и виолиниста Феличе Ђардини, такође је одабрао Енглеску као свој други дом, дошавши у Лондон педесетих година 18. века, на крају своје европске турнеје. У наредне две деценије, Ђардини је био међу најцењенијим виолинистима Лондона, руководио је оркестрима на престижним јавним концертима, а сарађивао је и са Јоханом Кристијаном Бахом. Поред тога што је био активан као аутор опера, Ђардини је на плану инструменталне музике своје композиционо умеће усмерио ка жанровима камерне музике, а профил његових опуса јасно показује отклон од форми позног барока, и тежњу ка композиционо-техничким решењима класицизма. У Ђардијиневим квартетима опус 21 за чембало и гудачки трио, односно виолину и тенор виолу, из 1779. године, те у квартетима опус 25, за гудачки трио и флауту, односно обоу, из 1783. године, можемо посматрати како композитор проналази различите стратегије напуштања модела басо континуа - било кроз еманципацију чембала и виолончела као равноправних, солистичких инструмента, било кроз потпуно напуштање чембала као дела ансамбла.

Од 1777. године, када је био именован за оргуљаша капеле колеџа у Кембриџу, Хелендал се све ређе појављивао као извођач на јавним концертима, али је његова композиторска активност била несмањена. Иако је осамдесетих година 18. века експериментисао са напуштањем басо континуа, у опусу студија за чембало, виолину и виолончело, Хелендал се вратио овом моделу компоновања у низу камерних и вокалних опуса из последње деценије свог живота, од којих су неки изгубљени.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић