Музеј звука

Када је 1540. године, деветнаест година после композиторове смрти, немачки издавач Герог Форстер записао да „се сећа коментара једног угледног човека да сад када је Жоскен мртав, објављује више композиција него док је био жив", наговестио је проблем који ће додатно бити погоршан објављивањем збирке шансона у издању угледног Тилмана Сузата пет година касније. Наиме, у овој збирци, наводно Жоскенових дела, појавиле су се композиције које су до тада била необјављене, неке за које се веровало да су одавне нестале, од којих су многе биле потпуно измишљене или темељно реаранжиране. Ово комеморативно издање, показало је са једне стране колико је он „и даље био жив" кроз праксу савременика који су посветили своје композиције великом мајстору, али и оних који су потурали своја дела као Жоскенова, увећавајући тако његов опус и након смрти. Такође, ова збирка у којој се налазе и аутентична дела Жоскена де Преа, показује колико је овај аутор у последњим годинама живота био окупиран темама смрти и физичког пропадања, а његове шансоне испуњене жалом и меланхолијом. Музиколози ову опседнутост препозају у сталном посезању за репетитивношћу као основним музичким принципом у основи ових шансона; музика постаје једноставнија, фокусиранија, а избор тема се оријентише ка ламентацијама, покајничким текстовима или трагикомичним љубавним песмама. Уредници издања Жоскен, још живи за издавачку кућу Глоса, заступају тезу да је након повратка у родни Конде-сир-Леско, Жоскен симболички окончао свој живот интернационално активног композитора доприносећи стварању сопственог легендарног статуса, настављајући да ради и стварајући нека од својих најбољих дела далеко од очију јавности. У том периоду, према мишљењу издавача, створена је аура композитора који „и даље живи", чак и кад физички није ту, а која је допринела да и након смрти његов лик буде снажно присутан у музици Европе.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић