Мајстори барока – Франческо Марија Верачини

Рођен 1690. године у Фиренци у породици музичара, овај италијански композитор и виолиниста, прва музичка знања стиче код куће од свог ујака Антонија Верачинија, са којим је касније често наступао на концертима. Такође је учио и код Ђованија Марије Казинија, оргуљаша и композитора духовне музике у Фирентинској катедрали, који је истицао важност контрапункта и утицао на рано стваралаштво младог Верачинија.

Своју младост Верачини је провео у родном граду, да би 1711. године отишао у Венецију где се афирмисао као виолиниста. Свирао је у разним црквеним ансамблима, а 1712. године његово извођачко умеће наводно је толико импресионирало Тартинија који се повукао на неко време како би боље проучио употребу гудала. Наредних година Верачини путује и наступа у Лондону, као и по градовима у Немачкој, где 1717. године добија намештење виолинисте на двору у Дрездену. После Дрездена, Верачини се враћа у Лондон и постаје свеприсутна фигура у музичком животу овог града – и као интерпретатор и као композитор чија су се дела изводила, а нарочито опере у продукцији Племићке опере, главног ривала Краљевске музичке академије.

Године 1745. након преживљеног бродолома, враћа се у Фиренцу, где, фокусирајући се на духовну музику, добија намештење капелмајстора у црквама Сан Панкрацио и Сан Гаетано. Иако је у позним годинама углавном дириговао, и даље се понекад појављивао као виолиниста. Умро је у Фиренци, 1768. године.

Опус Франческа Марије Верачинија поред опера и ораторијума, обухвата виолинске сонате, концерте, као и оркестарске свите. Концерте је писао под великим утицајем стваралаштва Антонија Вивалдија, у сонатама постоје сегменти који несумњиво подсећају на Корелија, али без елемената фуге, а у операма се могу пронаћи сличности са Хендлом, иако је композитор такву тврдњу оштро демантовао.

Ауторка: Саша Тошковић