Музеј звука – Песме за глас и лауту

Фигура "певача са лаутом", односно музичара који своје певање прати свирањем на жичаном инструменту била је дубоко укорењена у култури Европе, још од Орфеја, преко средњовековних минстрела и трубадура, до ренесансе. У Италији у XV веку, овај термин је био синоним за музичара и композитора, али су многе чињенице везане за ове уметнике, начин њиховог свирања или импровизациону технику у великој мери и даље непознате или недовољно истражене. Животи неких од њих, попут Бартоломеа Тромбончина, добро су документовани - овај плодни аутор фротола и свирач на тромбону и лаути, остао је запамћен и по злочину који је починио када је због неверства убио своју супругу, али га је од смртне казне сачувала владарка Мантове, Изабела д'Есте којој је посветио велики број својих дела. Последњи део свог живота провео је у Венецији, где је основао школу за певање и свирање лауте. У овом граду је средином 16. века био активан још један аутор дела за глас и лауту, Иполито Тромбончино, те се може претпоставити да је био Бартоломеов син. Нажалост, остало је сачувано само шест композиција овог аутора, у збирци дела за глас и лауту која се данас чува у Верони. Још мистериознији је Хетероклито Ђанкарли, аутор штампане збирке под називом „Музичке композиције извођење певањем и свирањем на лаути" објављеној 1602. године у Венецији. Може се претпоставити да је у питању био музичар аматер, вероватно припадник аристократије, чија су дела стилски хетерогена - у неким од њих се препознаје већ утицај сценских музичких форми, док виртуозитет појединих пасажа одскаче од било чега сличног сачуваног у оновременој литератури. Стваралаштво ова три аутора се протеже кроз читав XV век, те се на албуму који вечерас слушате, може приметити и генеза ове популарне ренесансне праксе, која је на албуму певачице Теодоре Томази и лаутисте Федерика Росињолија, употпуњена композицијама за соло лауту Ђакома Горцаниса и Винченца Галилеја. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић