Мајстори барока – Ђовани Легренци

Рођен 1626. године у малом граду Клузоне, у близини Бергама, италијански композитор Ђовани Легренци прва музичка знања стекао је у породици, од свога оца који је био професионални виолиниста. Мало се зна о Легренцијевим раним годинама. Радио је као оргуљаш и ђакон у цркви Санта Марија Мађоре у Бергаму, да би 1656. године добио намештење као капелмајстор Академије Санто Спирито у Ферари. Легренци је на овој позицији имао добре услове за рад, имајући у виду да је Ферара била град са развијеним музичким животом, као и да је Академија била окренута ка извођењу духовне музике, и имала одличан музички ансамбл. Овде је композитор добио прилику да се повеже са аристократским круговима, што је био подстицај за писање опера и ораторијума. Док је радио на овој позицији Легренци је објавио осам збирки композиција и прву оперу под називом Праведни Нино и тако учврстио своју позицију у елитном оперском свету. Године 1681. добија место заменика капелмајстора у Базилици Светог Марка у Венецији, а након пар година постаје главни капелмајстор, те на овој позицији остаје до своје смрти, 1690. године.

Опус Ђованија Легренција поред соната, миса, мотета и ораторијума, броји око деветнаест опера. Његов музички језик је карактеристичан за период високог барока и одликује се прецизном формом кроз коју је тематски план јасно обликован, са интегрисаним басом континуом у тематски процес, и контрапунктским стилом у којем је све подређено хармонији и ритму. Подједнако је био вешт у компоновању световне и духовне музике, и његова духовна остварења су била под снажним утицајем Доменика Скарлатија, Антонија Вивалдија и Јохана Себастијана Баха.

Слушаћете композиције из збирке Велико повечерје, опус 7 објављене у Венецији 1662. године, а које су од прве половине 6. века током дневне литургије појали монаси, а касније и свештеници у Римској цркви. У збирци је представљен завршни тренутак молитве у дану монаха. Рецитује се пре него што се дан заврши након чега се монаси повлаче на починак. Са изузетком маријанских антифона и јектенија које га понекад прате, овај сегмент Божанске службе се никад не мења током литургијске године.

Збирком Велико повечерје, опус 7 Легренци је показао ширину свог знања, као и потребну технику да, у овом случају, прилагоди молитве новим стилским нормама, остављајући тако у фокусу емотивну поруку коју преносе.

Ауторка: Саша Тошковић