XX век

Овај француско-амерички аутор рођен је у Паризу 1883. године, а студије композиције и клавира започео је са Венсаном Дендијем на Схоли Канторум, а наставио их је у класи Шарла Видора на Париском конзерваторијуму. Након окончања студија, преселио се у Берлин, где се спријатељио са Рихардом Штраусом и Феручом Бузонијем, али је пар година касније напустио и Немачку, запутивши се у Њујорк. Све композиције које је до тада написао нестале су у пожару, а једино остварење које је преживело, оркестарку композицију Бургундија из 1908, уништио је сам Варез. Најраније сачувано дело овог аутора, постала је тако његова композција Америке, у којој се представио као уметник већ јасно формираног музичког језика, који се одликовао обилатом употребом дисонантних акорада и комплексног ритмичког ткања. Један од неочекиваних потеза била је и употреба сирене, коју су многи повезивали са звуком градске вреве са којом се аутор суочио на овом континенту, али је сам Варез посведочио да је њено присуство симболично и да означава откриће нових светова, као што назив Америке не упућује само на конкретни континент, већ „на нове светове на земљи, на небу и у умовима људи".

Током двадесетих година настају и друге значајне композиције Едгара Вареза, попут Хиперпризме, Интеграла и Аркане. Оно што је карактеристично за ова дела, али и бројне друге Варезове композиције, јесте особита наклоност према коришћењу удараљки. Она је свој врхунац достигла у композицији Јонизација, довршеној 1931. године која је прво дело у историји музике написано искључиво за ударачке инструменте. Не само да је дело написано искључиво за перкусивне инструменте, већ је и композициони поступак интригантан, будући да се заснива на развоју и варијацији ритмичких ћелија, док аутор промишљено и посвећено истражује тембралне могућности сваког од ових извора звука. Међу чак 44 удараљки колико се користи приликом извођења дела, налазе се металофони попут наковња, мембранофони као што су бонгоси, затим бичеви, сирене, латиноамерички гуиро, уз клавијатурне удараљке попут глокеншпила и клавира.

У емисији ћете чути и композицију Офранд, као и Екваторијал за глас, дуваче, оргуље, удараљке и Мартеноове таласе. Ова композиција је настала 1934. године, као једно од последњих дела пре дугогодишње стваралачке фазе током које се Варез повремено бавио педагошким радом, али није написао ниједно дело. Овај период је прекинут средином педесетих када га је инспирисао настанак електронске музике, те компонује дела као што су Пустиње из 1954. и Poème électronique из 1958, које је написано за Филипсов павиљон на светској изложби у Бриселу. Композиција Екваторијал се може сматрати зрелим Варезовим остварењем, будући да композитор у њој сажима сва дотадашња достигнућа, укључујући и електронске звукове, који на тај начин постају „копча" са позним периодом стваралаштва овог аутора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић