Дмитриј Шостакович: Нос

Рад на овој опери Шостакович је започео 1927, када је имао само двадесет година. У том периоду у Совјетском Савезу направљени су значајни кораци у домену визуелних уметности – у позориштима и на филму, док је совјетска опера и даље стагнирала. Шостаковичев одабир теме – Гогољева апсурдна анегдота о ситничавом грађанском чиновнику који се једног јутра пробудио и схватио да му недостаје нос на лицу, што резултира смешним, необичним авантурама – требало је да унесе дах новог живота у совјетско оперско позориште. Због негативних критика тадашњих самопрозваних праведних пролетера који су у том тренутку имали највећи утицај у култури, опера Нос је исте године избачена са репертоара. Шездесетих година 20. века почела је да се изводи у западноевропским земља, а интересовање за њу је обновљено у Совјетском Савезу 1974. године, када је постављена на сцени Московског камерног оперског позоришта.

Опера Нос је настала као експериментално дело, на чију форму су утицала продукцијска решења тадашњег позоришног директора Всеволога Мејерхолда, филмских техника Сергеја Ајзенштајна и музике Стравинског и Берга. Шостакович је у највећој мери у овом делу користио пародију на различите жанрове и гротеску, са фокусом на различите тонске боје. Тако ово дело обухвата најмање 78 певаних улога као и говорних уз хор, иако је композитор наводио да се све ове улоге могу слободно удвостручитили или утростручити. Шостакович је посебну пажњу посветио нијансама Гогољевог језика и остваривању баланса између музике и позоришта.

Опера Нос Дмитрија Шостаковича написана је у три чина и десет сцена и изводи се без паузе.

Уредница Јелена Дамјановић