Уметност интерпретације – Давид Ојстрах

Овај истакнути совјетски виолиниста веома рано је развио изузетну музичку меморију и имагинацију. Са пет година је похађао часове виолине и виоле код познатог украјинског педагога Пјотра Стољарског, а након само годину дана имао је свој први концертни наступ.

После завершетка студија на Конзерваторијуму у Одеси, Давид Ојстрах је наступао на подијумима широм Украјине, да би 1928. године дебитовао у Лењинграду, а годину дана касније и у Москви. Продор на међународну сцену остварио је победама на такмичењима „Хенрик Вјењавски" у Варшави 1935. и на Музичком такмичењу Краљице Елизабете у Бриселу, 1937. године.

У периоду после завршетка Другог светског рата Ојстрах је био на врхунцу каријере и било му је дозвољено да наступа и у земљама изван совјетског блока. Велики успех је остварио наступом на тада новоустановљеном фестивалу „Прашко пролеће", након чега су уследили концерти у Финској, Италији, Источној Немачкој, Француској и Великој Британији. Коначно, 1955. године, одлази и на прву, успешну, америчку турнеју. Крајем ове деценије Ојстрах је почео да наступа и као диригент, а московски деби је имао 1962. године. У овој деценији започела је његова изузетно успешна сарадња са Свјатославом Рихтером, а током 1968. године читавим низом манифестација обележен је његов 60. рођендан. Ојстрах је тада слављен као један од највећих виолиниста свих времена, уз Ђорђа Енескуа и Јашу Хајфеца, а примио је и највеће државно признање, Лењинову награду.

Чак и након срчаног удара 1964, наставио је да концертира, и као виолиниста и као диригент, постајући један од најзначајнијих културних амбасадора Совјетског Савеза у свету. Смрт га је затекла готово на концертном подијуму – 1974. године, после наступа на којем је дириговао циклус Брамсових дела са Краљевским Консертхебау оркестром у Амстердаму, доживео је и други, фаталан срчани удар, а његови посмртни остаци пренети су у Москву и сахрањени на Новодевичанском гробљу.

У вечерашњој емисији представљамо снимак који је Ојстрах остварио 1962. године, наступајући са Лондонским симфонијским оркестром под управом Јаше Хоренштајна и Паула Хиндемита. Ове снимке критика хвали као неке од најлепших записа ових дела, са Ојстраховим експресивним тумачењем Брухове парититуре, у којој Хоренштајн доноси пажљиву и детаљну оркестарску пратњу. У Хиндемитовом Концерту за виолину, сам композитор диригује овим оркестром, пружајући знатно „агресивнији" тон, који адекватно прати робустнију интерпретацију солистичке деонице. Ове снимке ремастеровала је издавачка кућа Дека.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић