In memoriam – Бернард Хаитинк

Захваљујући каријери која је трајала чак 65 година, Бернард Хаитинк је стекао репутацију једног од највећих диригената данашњице. Рођен је 1929. године у Амстердаму, где је завшио студије виолине и дириговања. На концертном подијуму појавио се 1955. као диригент Симфонијског оркестра Холандског радија, а већ следеће године, заменио је Карла Марију Ђулинија на месту уметничког диригента Концертхебау оркестра. Почасни диригент овог оркестра Хаитинк је постао 1961. године. У периоду од 1987. до 2002. године радио је и као уметнички директор Краљевске опере у Ковент гардену, да би потом дошао на чело Државне капеле из Дрездена.

Током своје плодне каријере, наступао је са готово свим значајнијим оркестрима на свету, а поред оркестарског репертоара, са успехом је руководио и оперским продукцијама. Његов снимак Јаначекове Јенуфе са Краљевском опером Ковент гарден, добио је и Греми 2003. године.

Током више од шест деценија каријере, Хаитинк је за собом оставио око 450 снимака, реализованих за више дискографских кућа; посебно су интересантни они објављени за Филипс, посвећени широком спектру оркестарске литературе, те запажена тумачења комплетних симфонијских опуса Бетовена, Брамса, Шумана, Чајковског, Брукнера, Малера и Шостаковича. Ови снимци данас, како то каже музиколог Стефан Цветковић, имају антологијску вредност и спадају међу референтна сведочанства домета музичког извођаштва друге половине прошлог века.

Када су га колеге са Француског радија питале шта је за њега, после више деценија дуге каријере функција диригента, Хаитинк је одговорио не без оклевања: „Шта је то диригент? Да ли је то кротитељ животиња? Неко ко изводи сам свој шоу? Или је то особа, која заједно са другима, покушава да музику ствара на начин који просветљава и осветљава публику и који ствара осећај заједнице? Што се мене тиче, то је оно оно што сам увек желео и оно како сам се развијао. Тако да ја нисам прави диригент... Једину моћ коју диригент може себи да допусти је природан ауторитет. Диригент мора бити импресиониран колективном личношћу оркестра, односно тим стотинама душа које су испред њега", говорио је Хаитинк. Управо је дубока хуманост и осећај како за дело, тако и за извођаче, за њихов укупни ангжман, оно што Хаитинкове интерпретације одваја од многих других.

У његовом опусу музика Густава Малера заузима посебно место, јер је Хаитинк био један од истакнутих диригената који су допринели ренесанси интересовања за музику овог композитора. Један од последњих снимака које је Хаитинк, начинио било је последње Малерово довршено симфонијско остварења, Девета симфонија, коју је холандски диригент извео са Берлинским филхармоничарима 2017. године и која је објављена као део комплета у марту ове године. Говорећи о приступу делима овог композитора Хаитинк је рекао: „Код Малера је важно да јасно управљате динамичким градацијама, како све не би било у мецофортеу. Карајан је једном рекао да постоји само један врхунац у делу и да је зато важно да „не пуцате у празно". Морате правити градације", навео је Хаитинк.

Говорећи о овом снимку, критичари наводе да „Хаитинк диригује са потпуним разумевањем и он и овај величанствени оркестар остварују изузетну јасноћу Малерове комплексне полифоније. Диригент као да има инстиктивни увид у структуру става и куда музика иде; наравно, овакав увид је плод дугогодишњег искуства. Тихи пасажи су одсвирани са великом осећајношћу док оркестар има сву снагу који интензивни врхунци траже... ово је предивно, зрело тумачење ове партитуре", закључује критичар Џон Квин.

Уредница емисије Ивана Неимаревић