Стваралаштво Јохана Баптиста Крамера

У последњој емисији двомесечног циклуса који приређујемо поводом јубилеја композитора и пијанисте Јохана Баптиста Крамера, слушаћете дела овог композитора и његовог савременика Карла Чернија.

Иако их раздвајају две деценије, улоге Крамера и Чернија за лондонску, односно бечку клавирску традицију могу се посматрати као аналогне: обојица композитора су оставили богате опусе клавирских етида који не само што су током 19. века засенили њихове клавирске сонате, већ су утицали на утемељење значајне пијанистичке школе. Бавећи се интензивним педагошким радом и Черни и Крамер су своје доприносе заснивали на иновацијама у развоју клавира као инструмента. Черни је своју прву Сонату за клавир, опус 7, у Ас-дуру, из 1820. године, осмислио као петоставачно дело, са играчким престисимом на месту другог става и слободном фугом која следи након ронда и представља финале циклуса. Посебно је занимљива разрада првог, сонатног става, у којем је развојни део јасно издвојен темпом и карактером, те поприма обрисе засебног става.

Последњи од девет Крамерових концерата за клавир компонован је 1825. године. Реч је о периоду Крамеворог зрелог стваралаштва, када је уједно био један од највиђенијих актера у музичком животу Лондона, обликујући рад новооснованих институција као што су лондонско Филхармонијско друштво и Краљевска академија за музику. Као и у случају његових савременика, солистички клавирски концерти били су за Крамера инструмент демонстрирања пијанистичког виртуозитета на јавним наступима. Концерт у де-молу, опус 70, издваја се финалним ставом - елаборираним рондом који је обојен шпанским фолклорним материјалом.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић