Опере – Рихард Вагнер: Холанђанин луталица

Била је ово нова и другачија поставка Вагнеровог дела, коју је приредио руски редитељ Дмитриј Чернијаков, који је уједно и дебитовао на овом фестивалу. Наиме, у његовој поставци нема брода, већ је сцену и целокупну атмосферу конципирао у стилу црно-белих трилера из 60-их година прошлог века. Његову пажњу заокупљују првенствено трауме, односно начини на који се оне савладавају, сублимирају и којима подлежемо.

У интерпретацији Чернијакова, Холанђанин је одрастао у малом граду - вероватно приобалном, иако ни брод ни море нису приказани на сцени - у униформисаној, јасној, монохроматској па чак и злокобној архитектури. Његова самохрана мајка је имала аферу са ожењеним човеком, који је напрасно прекинуо везу са њом. Због трачева који су уследили, она је изопштена и осамљена у већ изолованом месту, те извршава самоубиство вешањем, а њен син не успева да јој помогне.

Дечак напушта родни град и потом се враћа сваких седам година својим бродом у потрази за љубави која ће га спасити, јер је осуђен на лутање по мору због договора који је направио са ђаволом. Сада као одрастао, стасао човек, нико га не препознаје у локалном бару, где прича своју причу незаинтересованом друштву. Међу људима које Холанђанин среће у бару је и Даланд - у оригиналној верзији либрета он је капетан и отац хероине из ове опере, Сенте, а у верзији коју слушамо је приказан као обичан човек из средње класе, заправо онај који је уништио живот његовој мајци.

Градски пејзаж се мења између сцена, а архитектура зграда се претапа из једне у другу форму. На почетку другог чина, наступа хор који предводи Мари, Сентина дадиља. У тој сцени управо упознајемо Сенту, у овој верзији представљену као тинејџерку са пркосним ставом. Она пева баладу о легенди о Холанђанину, са акцентом на његово искупљење кроз љубав жене која ће му бити верна до смрти, уз драматичне гестикулације и дозу ироније. Али потом, када остане сама, чујемо опет њену баладу, коју сада пева тихим, нежним гласом, препуним чежње, препознајући у Холанђанину своју сродну душу.

Сента и Холанђанин се упознају на једној непријатној вечери коју је организовао њен отац, између њих се налазе њени родитељи, али у једном тренутку Сента и Холанђанин почињу да певају дует и она му се заклиње на вечну верност.

Трећи чин почиње као и у већини поставки Холанђанина луталице - жене доносе пиће и храну мушкарцима, али у овој верзији, они сви заједно уживају и веселе се. Са стране се налази група намргођених, мистериозних мушкараца чија тамна коса и одела контрастирају веселим тоновима локалаца. Традиционално, они би требало да представљају посаду која је дошла са Холанђанином, али како се њихове деонице пуштају са разгласа, то ствара додатно злокобну и непријатну атмосферу.

Они су заправо ту како би помогли Холанђанину у освети. Ерик успева да поразговара са Сентом насамо. Он је моли да се предомисли, подсећајући је да га је волела пре него што је чула причу о Холанђанину. У том тренутку долази до сукоба у којем Холанђанин узима пиштољ и пуца насумично, док се становници повлаче у град, који су мистериозни мушкарци запалили.

Док дим испуњава простор, Холанђанин насилно повлачи Сенту у страну, као што је то већ једном њен отац урадио његовој мајци. Мари се појављује са пушком, усмерава је право у Холанђанина и повлачи обарач. Холанђанин је мртав, а Мари и Сента остају загрљене.

Био је то потпуно неочекивани завршетак ове опере на отварању овогодишњег фестивала у Бајројту, лишен финала о срећној будућности и искупљењу кроз љубав, те се из публике могло чути негодовање због оваквог краја.

Уредница Јелена Дамјановић