Музика вива

Мартинов је рођен 1946. године у Москви и важи за једног од важних представника минималистичке струје руске савремене музике. Испрва је учио клавир, да би потом уписао Москвски конзерваторијум где је студирао композицију у класи Николаја Сидељникова, дипломиравши 1971. године. У својим раним делима из студентског периода Мартинов је користио дванаесттонски систем и серијалну технику. Године 1973. добио је посао у Електронском студију при музеју Александра Скрјабина у Москви. Овај студио је у контексту Совјетског Савеза имао исто значење као и Електронски студио Келнског радија, Же-Ер-Ем у Паризу, или Електронски студио Радио Београда код нас. Он је омогућио совјетским аванградним музичарима попут Софије Губајдулине, Алфреда Шниткеа или Едисона Денисова простор за експеримент и размену искуства.

Мартинов је у оквиру студија оформио групу Бумеранг, за коју је написао рок оперу Серафимске визије Светог Фрање Асишког. Концептуално спајање религиозне инспирације различитих култура и ритуалних пракси остаће карактеристика његовог опуса до данашњих дана. Посебно, јер се у то доба упустио и у озбиљна етномузиколошка истраживања са посебним фокусом на традиционалну музику кавкаских народа, Таџикистана и других мањина тадашњег Совјетског Савеза. Такође, Мартинов је уписао и теологију и посветио се истраживању руске црвкене музике, али и европске средњовековне и ренесансе музике. Инспирисан минималистичким композицијама аутора из совјетског културног круга, али и карактеристикама средњовековног појања, Мартинов је створио своју карактеристичну верзију музичког минимализма.

Почетком осмадесетих постао је професор на Академији Тројице-Сергијева лавра, најважнијег руског православног манастира. У наредном периоду писао је богослужбену музику, али и дела духовног карактера у којима се огледа његов карактеристични тип минимализма. Од двехиљадитих на овамо, музика Владимира Мартинова постаје све заступљенија на западу, посебно заслугом Гидона Кремера и квартета Кронос. Мартинов тренутно држи курс музичке антропологије на Државном универтзитету Ломоносов у Москви.

Приликом рада на остварењу 31. Хексаграм, удружио се са музичарима млађе генерације – Аркадијем Пикуновим, који наступа на саксофонима и електроници, Сергејем Полтавским, на виоли д'аморе и електроници и Петром Ившином на бубњевима. У овом колаборативном раду, који траје више од сат времена, они су посегнули са 31. хексаграмом кинеске књиге промена, односно Ји Ђингом. Овај хексаграм посвећен је мотивацији за акцију, инспирацији, изненадном налету енергије који би требало да уједини ствари. Он такође описује како је све на свету повезано и управо те различите комбинације омогућавају живот. Уметници су пренели ове концепте на поље музичког, покушавајући у овом пројекту да остваре нове форме музичке интеракције између сасвим различитих уметничких личности, које наизглед немају додирних тачака. Резултат је на тренутке медитативан, на моменте усковитлан музички ток, реализован применом слободне импровизације.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић