Париска опера у доба Луја XVI

Крај осме деценије 18. века један је од најузбудљивијих периода у историји Париске опере: у октобру 1777. године дужност директора опере преузео је Жак де Висм, који је подузео значајне реформе, од симболичких потеза попут проширења сцене, нових правила понашања публике, до темељног преуређења статуса уметника, обавеза запослених и, коначно, нове репертоарске политике. Де Висм је сматрао да публика треба да има могућност да напоредо слуша опере аутора различитих историјских и стилских провенијенција, како би формирала своје мишљење и укус. Тако је у пар недеља у јануару 1779. године на сцени Париске опере приказано чак дванаест различитих оперских дела. Радећи у сенци „свађе глукиста и пичиниста", Де Висм је такође покушао да поруџбинама нових дела прошири круг знаменитих европских композитора који су нудили нове перспективе развоја француске озбиљне опере. Ово је, између осталог, резултовало и ангажовањем Јохана Кристијана Баха на омузикаљењу либрета Амадис од Гауле, који је Филип Кино писао за Лилија, али који до тада никада није био преточен у оперу. Ревизију либрета, писаног према истоименом витешком роману из 16. века и осмишљеног као приповест о љубави, љубомори и освети, радио је сам Жак де Висм. Етаблирани композитор италијанске озбиљне опере европске репутације, Бах је у овом периоду живео и радио у Лондону, а Амадис је била његова последња опера. Премијерно изведена у децембру 1779. године, Бахова опера показује спремност композитора да хору да истакнуту улогу, а да богати оркестарски ансамбл Париске опере виртуозно искористи за приказивање како натприродних интервенција, тако и природних непогода. Дубоко подељена на глукисте и пичинисте, париска публика је реаговала хладно на Бахову и Де Висмову оперу, која се није јасно сврставала ни у један од два острашћена табора.

Композитор Андре Гретри био је кључна фигура у жанру опере-комик у овом периоду, а једина опера у жанру лирске трагедије коју ће компоновати, Андромаха, такође је настала заслугом новог директора Париске опере, Жака де Висма. Либрето за Гретријеву оперу писан је на основу истоимене Расинове трагедије, што је по себи био огроман изазов и смело одступање од традиције Лилија и Киноа, који су француску оперску поетику пажљиво диференцирали од говорне драме. Луј-Гијом Питра, који је адаптирао Расинов текст, покушао је да задржи што више Расинових стихова-александринаца и његовог узвишеног тона. За разлику од Јохана Кристијана Баха, Гретри није био амбивалентан у „свађи глукиста и пичиниста", већ је стајао чврсто на страни Глукове оперске реформе. Штавише, у опери Андромаха, Гретри се поставља као већи глукиста од самог Глука, одлучно елиминишући дивертисмане који нису у функцији радње, постављајући хор као централног протагонисту и творећи од следа арија, ансамбла и хорских нумера чврст и јединствен музичко-сценски ток. Сам Гретри је сматрао да не може да се мери са енергичним Глуковим музичким писмом, али да може да Расиновим стиховима удахне дубоки музички сензибилитет, који је измицао перу његовог ривала. Премијерно изведена у јуну 1780. године, Гретријева опера била је неспретно постављена и заслужене похвале завредела је тек у обновљеном извођењу наредне године.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић