Париска Опера у доба Луја XVI

Историја париске Опере, нераскидиво везана са историјом саме опере на француском језику, кроз 18. век се у великој мери одвијала кроз контроверзе и дебате које су оперску публику и зналце делиле у супротстављене таборе. Након „свађе лилиста и рамоиста", која је обележила оперу у доба Луја XV, седамдесете године столећа донеле су не мање бурну „свађу глукиста и пичиниста", која је обликовала рад ове институције чак десет година, а чији су главни актери били композитори Кристоф Вилибалд Глук и Николо Пичини. Терен за Глуков долазак у Париз припремиле су поједине дипломате, као и аустријска принцеза Марија Антоанета, супруга француског престолонаследника. Франсоа-Луј Ди Руле, дипломата и либретиста прве Глукове француске опере, објавио је 1772. године отворено писмо у париској штампи у којем је позвао тадашњег директора опере, Антоана Доверња, да ангажује Глука. Композитор се такође огласио у јавности, предлажући да ревитализује француски језик у опери, а његове ставове подржао је и филозоф и музички критичар Жан-Жак Русо.

У периоду од 1774. до 1779. године Глук ће на сцену париске опере у Пале Ројалу поставити седам опера, а врхунац ове продукције била је Ифигенија на Тауриди, премијерно изведена у мају 1779. године, која је доживела тријумф код сумњичаве париске публике. Базиран на Еурипидовој трагедији, либрето за Глукову оперу приредио је Никола-Франсоа Гијар. Опера се одликује изразито динамичном радњом, а композитор је партитуру обогатио неуобичајено великим бројем ансамбала. Баланс између традиционалне француске структуре опере, засноване на декламацији и кратким аријама, и италијанизираних музичких нумера пажљиво је осмишљен тако да, упркос динамичном драмском току, лирске, интроспективне епизоде омогућавају увид у психолошко стање ликова. У другом чину опере централно место заузима лик Ореста, кога затичемо окованог у ланцима и прогоњеног визијама фурија и кривицом због убиства мајке, док га пријатељ Пилад теши визијом заједничке смрти на коју су осуђени. Ифигенија затиче Ореста, не успева да у њему препозна лик свога брата, те од њега сазнаје трагичну судбину своје породице. Своју патњу Ифигенија исказује кроз арију коју је Глук преузео из своје опере Титово милосрђе, из 1752. године, након чега са свештеницама припрема Орестово жртвовање.

Већ код поставке свог првог париског остварења Глук се суочио са практичним проблемима у реформи музичког израза француске опере, кроз отпор певача и музичара, а затим и саме публике. Убрзо се издвојила снажна група интелектуалаца и утицајних Парижана која није подржавала Глукову реформу, већ је заговарала снажније ослањање на италијански стил. Већ 1774. године напуљски амбасадор у Паризу препоручио је овој италофилној фракцији композитора Николу Пичинија, а његов долазак у Париз две године касније и формално је означио почетак „свађе глукиста и пичиниста", током које су се париски љубитељи опере поделили у два оштро супротстављена табора, активно подстичући ово ривалство. Након успеха Глукове Ифигеније на Тауриди, Пичинију је тако био поверен либрето на исту тему, овог пута из пера Алфонса ди Конже Дибреја који је на литерарном плану био приметно слабији. Пичинијева опера имала је премијеру у јануару 1781. године, али је у потпуности остала у сенци Глуковог истоименог остварења. У Пичинијевој опери је посебно занимљив третман хора, који има како улогу коментатора радње, тако и активног протагонисте. Трећи чин Пичинијеве опере одвија се у храму богиње Дијане; Орест, у коме Ифигенија и даље не препознаје свог брата, приповеда свештеници злокобне вести из њихове домовине и трагичну судбину њихове породице, изражавајући спремност да буде жртвован како би спасио живот свог пријатеља.

Аутор Срђан Атанасовски