Александар Милосављевић: Осврт на представу „Казимир и Каролина”

Салашарско позориште је основано пре више од четири деценије с идејом да се у њему представе изводе мађарски глумци, који играју на свом матерњем језику, те да током лета ове представе, након премијере у Кавилу, селу поред Бачке Тополе, буду игране у војвођанским селима и варошицама, тамо где има публике која ће разумети оно што се на сцени говори. Временом су постепено нарастале амбиције театарских стваралаца као што се трансформисао укус и уметнички капацитети гледалаца. Отуда у Салашарском позоришту већ годинама, па и деценијама, не настају лаке комедије за широке народне масе, него понајбоље снаге овдашњег мађарског театра праве озбиљне представе за све профилисаније и пробирљивије гледаоце. Тако је на представе Салашарског позоришта почела да долази и публика из великих театарских центара, рецимо Будимпеште, Сегедина, Суботице, али и Београда и Новог Сада, обавештава нас Александар Милосављевић.

Овог лета публика је имала прилике да види инсценацију драме Казимир и Каролина, коју је Еден фон Хорват написао 1932. године у Бечу, где је пребегао из Немачке у којој је Хитлер дошао на власт. Иако племић, веома осетљив на социјалне теме, Фон Хорват је написао наизглед љубавну причу која постаје драма када се над јунаке комада, Казимира и Каролину, надвија сенка економске кризе и њене последице. Младић остаје без посла и наједном бивају промењене веома важне околности његове везе са Каролином; заправо, тек тада Казимир постаје свестан стварности у којој живи. „Радња комада се дешава на Октоберфесту, усред веселе вашарске граје, а редитељ Роберт Ленард у помахниталој буци, у атмосфери која воња на пиво и распојасану забаву, препознаје симптоме неподношљиве лакоће постојања друштва које се забавља да не би приметило долазећу катастрофу. Ленард, дакле, прави кабаре смештајући радњу представе испод вашарске шатре у којој бесни парада најневероватнијих фрикова који својом наказношћу забављају народ. Тако, уз помоћ вашарског амбијента и кабареа, редитељ гради метафору у којој још једном театар и позорницу препознајемо као огледала стварности. Уосталом, на самом почетку представе водитељка ће својој публици понудити управо огледало, а с њим се представа и завршава. Зрцало, наиме, стоји пред нама као симбол и јасан позив на препознавање. Као изазов. Ко овде треба да се препозна? Свакако не наказе из кабареа, јер с њима је барем све јасно, но с нама – са публиком – ствари су већ много сложеније", коментарише Милосављевић.
Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.